Evo zašto je poezija Mike Antića za sva vremena

Proleće nas nekako inspiriše za čitanje poezije, a kada čujete reči: poezija i proleće, ne znam na koga pomislite vi, ali mi svakako pomislimo na Miku Antića! 

Večiti dečak, velikih snova, buntovnik koji čvrsto stoji spram neminovnosti odrastanja, pesnik boja, sna i ideala, sve je to Miroslav Antić.

Da li je on najbolje što je srpska poezija ikada ponudila? Verovatno nije, ali je svakako najnevinije, paperjasto i kao od šećerne pene. Njegova poezija donela je nešto istinski veliko u književnost za decu. Odrastanje je predstavljeno kao traumatično iskustvo, kao opraštanje od istinskih emocija, od bezbrižnosti i sna. Ovaj vagabund naterao nas je da se zapitamo da li se odrastanjem udaljavamo od sopstvenih ideala i da li zaboravljanjem sopstvene plave zvezde idemo upravo u naručje kompromisu, koji prećutno sklapamo sa životom. 

Šta nas je naučio? Ako smo pažljivo čitali, mnogo čemu nas je naučio. Spremili smo za vas neke od najdirljivijih stihova ovog nikad odraslog čoveka.

Bosonoga pesma

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno.
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.

Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan.

Iziđi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

Kao pesma

Još se danas, rođena, moglo plavo voleti
tu, gde kopni detinjstvo i mladost se javlja.
Sutra će se sigurno ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja.

Dalje će ti zenice zelenilom rađati
i znam da ćeš, kao sneg,
iza svakih tragova
ostajati bela, ostajati čista.
Al’ u sebi, zbunjena, dugo ćeš pogađati
što si tako drukčija kad si ipak ista.

O meni se ne brini.
Prepun divljih gugutki k’o seoski zvonik, a
vrelom dušom opružen niz obzorja ravna,
jedini ću ostati zubat k’o harmonika,
bez bola u očima, prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije tepati i voleti.
Naše stare osmehe niko neće shvatiti.
Možda ćeš me traziti.
Možda će te boleti.
Al’ se više nikada neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama.
Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noći blistave
zadnja svetla nežnosti
u velikom svetu.

Imena

Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti – isti,
na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti – takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti – istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti – divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I krećeš u život s pogrešnim nekim.
S drukčijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
još uvek samo tebe sanja.

Predpostavimo da ste prošetali kroz ovu stihovnu panoramu i poželeli da nikada ne prestanete da čitate poeziju ispisanu njegovom rukom. Sigurni smo da ste shvatili da je nemati obične želje i grehove značilo sačuvati sopstvenu autentičnost! Da je prelazak iz detinjstva u prvu zrelost bolest drugačijih osmeha i zdravlja! Da su svi ti divni – koji su jastuke suzama vlažili, naše srodne duše, braća i sestre po idealu. One lude glave koje bi bosonoge šetale ruku pod ruku garavim sokakom. Sigurno je jasno da je jedino što će nas odbraniti od svega što donosi život, mrva bezbrižne boje, sačuvana u detinjem snu. Nema potrebe hitati u nametnuto. Nema objašnjenja za ukalupljivanje. Nema opravdanja za odustajanje od sna! Sve to nam kaže Miroslav Antić. Opominje nas da budemo dosledni, jer kad tad moramo se sresti sa sobom, i položiti sebi račun o životu. Tada se ne smemo postideti, to je jedini ispit koji ne smemo pasti – ispit iz života. Kaže nam Mika da čuvamo ideale, da volimo čisto, upravo one koji nisu ni lepši ni bolji od drugih, već bliski nama, srodni po snu i nadi. Verujmo, volimo, sanjajmo! Proleće je, šareno je, vreme je za ljubav! Mada je za ljubav uvek vreme! Nema pogrešnog vremena za san, nema lošeg trenutka za ljubav i nema zakašnjenja za susret sa sobom! 

Smisliću ti nove ptice. Nove snove, nova mora. 

Biće svega čega nema, nemoj ovo što se mora. 

Miroslav Antić

I ranije smo pisali u poeziji, a taj tekst možete pročitati ovde!

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.