Pet najlepših ljubavnih pesama srpske poezije

Čitati poeziju, to je umetnost. Nije to samo rutina čitalačke mašte, kao kad čitamo prozu. Pre svega, poeziju ne čitamo svakoga dana. Čitamo je u onim trenucima kada osetimo da je naša duša setna i melanholična, upravo onakva, pomućena i raspevana. Zato je proleće pravo vreme za čitanje poezije. Razdraganost i seta istovremeno, upravo su ono što će učiniti da nam oko zaigra i da dobijemo želju za pesmom.

A postoji li veća tema od ljubavi?

Ljubav prema ženi, i pisanje o njoj izrodilo je neke od najlepših pesama srpske književnosti. Verujem da ćemo se svi složiti da je na vrhu ove liste prvo mesto zauzela pesma o ljubavi o kojoj se ne peva, Laze Kostića, a nadam se da će vas i ostale velike pesme zadobiti.

Santa Maria della Salute – Laze Kostića: Da li je ovo najveća pesma o ljubavi srpske književnosti? Svakako da jeste. Laza Kostić, naš veliki romantičar, posmatrajući crkvu Santa Maria della Salute u Veneciji, ispevao je pesmu o voljenoj ženi, Jeleni Lenki Dunđerskoj. Ovo je, u skladu sa romantičarskom poetikom, pesma o  mrtvoj dragoj, ali svakako ne obična pesma o njoj. Laza peva o susretima sa voljenom ženom, koja je sada pripadnica onog sveta. Ona, kao nekada Beatriče Danteu, donosi iskustvo onostranog. Ona je, iako za života neuporedivo mlađa, sada u transcedenciji starija od pesnika, jer je bogatija za iskustvo više. Njihova neostvarena ljubav, koja je bila onemogućena konvencijama XIX veka, dešava se upravo u snovima. Oni su par koji se voli, a njihova deca su pesnikove pesme. Draga je oličenje saznanja i inspiracije. Ipak, šta ovu pesmu čini izrazito najjačom ljubavnom pesmom naše književnosti? Pa, upravo trenutak neizrecivosti ljubavi. On peva o ljubavi koju tek u zanosu proroci slute. O ljubavi koju samo njih dvoje mogu razumeti i o iskustvu koje je svetu nepoznato, ali je blisko pomeranju granica vasione. Silina ljubavi Laze i Lenke oličena u poslednjim stihovima, to neizrecivo iskustvo, upravo je ono što ovu pesmu diže na pijedestal srpskog pesništva, visoko iznad svih.

A kad mi dođe da prsne glava,

o tog života hridovit kraj,

najlepši san mi postaće java,

moj ropac njeno: ,,Evo me, nај!”

Iz ništavila u slavu slava,

Iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

bogove silne, kamoli ljude,

zvezdama ćemo pomerit pute,

suncima zasut seljenske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.

Pesma ženi – Jovana Dučića: Ova pesma jednog od izvanrednih tvoraca srpske moderne poezije, pesma je o stvaranju ideala ljubavi. Komponujući ideal ljubavi prema jednoj ženi, Jovan Dučić nam zapravo pokazuje kako svako od nas idealizuje svoju ljubav. Kako smo sposobni da žmurimo pred nečim što je evidentno prisutno i isto tako da stvorimo ono čega evidentno nema, samo da bismo neku osobu učinili dostojnom naše ljubavi. U ovoj pesmi pojavljuje se voljena osoba, kao simbol svih tišina i žudnji. Otvara se velika tema ljubavi prema nedostižnom. I postavlja se pitanje da li je čovek sklon da voli nedostižno samo zato što ga u toj nedostižnosti samostalno nadograđuje. Jovan Dučić kao da je prepoznao sklonost idealizacije voljenih, kod svih nas. Utoliko su stihovi koji ovu pesmu i danas čine veoma aktuelnom, sledeći:

Od mog priviđenja ti si cela tkana,

tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.

Ti beše misao moja očarana,

simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.

Rođena u mojoj tišini i tami,

na Suncu mog srca ti si samo sjala

jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.

Na dan njenog venčanja – Velimira Rajića: Oprostite na subjektivnosti, ali pred vama je pesma nad pesmama. Velimir Rajić opeva ljubav prema voljenoj ženi, u času u kom ona postaje tuđa. Ovo je pesma o prevazilaženju sebe kroz ljubav. On je voli toliko da je spreman da svoju sreću poistoveti i podredi njenoj. I upravo ta žrtva i isticanje njene sreće oličava ljubav. Ova pesma počinje razaranjem sna i rušenjem ideala o ljubavi, jer ona više ne može i neće biti njegova. Ali on prevazilazi svoju patnju i moli boga da je mimoiđe kletva namenjena svim ženama. On je blagosilja i preuzima patnju na sebe. A refrenskim stihom ,,Prosta ti bila moja ljubav živa!” kao da joj ostavlja amajliju u ljubavi koja će nadživeti smrt. Svakako najefektniji stih je ,,Ja nisam znao da te tako volim!” u kome je oličeno osvešćenje ljubavi nakon gubitka voljene osobe.

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:

Da Bog da sunce sreće da ti sija!

Sve što god počneš svršila u sreći!

Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim

Kad zvono verne u crkvu poziva…

Ja nisam znao da te tako volim.

Prosta ti bila moja ljubav živa!

Kako Ana rešava ukrštene reči – Brane Petrovića: Kakva je ovo pesma? Ovo je pesma o ženi kao fascinaciji! Ana je lelujava, nekada smerna, nekada raspusna, Ana je svet za sebe u ovom svetu svakidašnjem. Ali za lirski subjekat Svet postoji zbog Ane. Ovo je pesma o ljubavi prema ženi i svakom aspektu njenog bića. O njenim htenjima i namerama. Ovo je pesma o tome kako muškarac doživljava voljenu ženu. Ona je lepota koja leluja od nevinosti do raskalašnosti. Ona je luckasta i slobodna. Ona je voljena žena, i da li je uopšte više treba objašnjavati? Ona je fascinacija!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!

Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!

Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,

il neke druge vulkane,

mogu da se zakunem

u sve što imam,

i nemam,

da svet postoji zbog Ane.

Kakve su njene namere

kad sve druge sahranjuje

samo mene oživljava –

ima li Ana

stvarnog razloga

da bude tako lepa kad spava?

Uzalud je budim – Branka Miljkovića: Da li je ovo još jedna od velikih srpskih pesama o umrloj dragoj, u dijalogu sa mitom o Orfeju i Euridici? Odgovor je potvrdan. Miljković kao vodeći pesnik našeg neosimbolizma komunicira sa književnom tradicijom u izgradnji svog književnog opusa. Ovo je, pak, pesma o lirskoom subjektu koji svojom pesmom želi da probudi svoju usnulu lepoticu, kao što je Orfej svojom pesmom budio prirodu. Ali njegova Euridika je doživela iskustvo sa one strane sna i njeno buđenje je uzludno. Ona će se probuditi drukčija i nova! Ipak cela priroda vapi za njenim buđenjem kao i sama poetska priroda lirskog subjekta. Kao da je odsustvo voljene žene prećutno urušilo poredak života. Njeno buđenje je uzaludno, ali preko potrebno, da bi se vratila izgubljena celina. Ovo je jedan od najupečatljivijih i najjačih vapaja pesničke duše u istoriji naše književnosti!

Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih

budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati

pticu zauvek sletelu

sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema

ta žena sa rukama deteta koju volim

to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim

uzalud uzalud uzalud

uzalud je budim

jer će se probuditi drukčija i nova

uzalud je budim

Ovo svakako nije sve! Naša književnost nudi nam još pregršt pesama o ženi i ljubavi. Maestralno su o tome pisali i Dis i Šantić i Rakić. Ima nečeg jakog i upečatljivog i u nemogućnosti voljenja dva čuda kod Pope. Mnogo bi se o temi ljubavi moglo pričati i kod Crnjanskog. I mnogih drugih pesnika naše bogate književnosti.

I ne brinite, pisaćemo vam. A sada vam predlažemo da se prepustite pesmama koje smo za vas izabrali. Osetićete silinu ljubavi. Osetićete drhtaj i jezu. I neizbežno ćete razmišljati da li se danas još uvek i tako voli? Ako pronađete odgovor, javite nam!

Ljubav se dešava svuda, ako pažljivo gledate.

Čitajte i volite.

Ostaje nam to što se volimo.

Teodora Vuković

Komentari 1

  1. poeta
    Reply

    Sigurno bi medju pet mogla i Disova Mozda spava.

    20 Septembar, 2019

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.