Dala sam otkaz. I šta sad?

O da. Život mi se stvarno mnogo promenio od tog 29. maja, dana pobede. Hvala svima koji ste pročitali moj tekst Zašto sam dala otkaz. Presrećna sam što sam mnoge od vas motivisala da se pokrenete i radite ono što stvarno volite! Bravo! Bilo je ovakvih i onakvih komentara, to je sasvim normalno. Bilo je mnogih: “Lako je tebi!”. Ponoviću ono što sam već rekla – put do “Lako je tebi” nije nimalo lak. I da zlo bude veće, taj put se nikad ne završava. Ali, sama sam odabrala, nemam više koga da krivim! 🙂

Foto: Strahinja Tadić

Moram da vam otkrijem jednu tajnu. Svi oni kojima se divite i koji vam daju motivaciju su isto ljudska bića kao i vi. Imaju probleme, neodumice, nervoze. Plaču, smeju se, žele da odustanu, pa padnu… ali nastave opet. Nisu oni uopšte Bogom dani, niti su posebni, niti pametniji od vas. Nemojte da vas neko laže da je uspeh rezervisan samo za posebne. Ako je to istina – onda smo svi posebni.

Ne razmišljajte o tome šta nemate i šta vam fali da biste radili ono što želite. Ja da sam to čekala, još bih sedela u Rači i gledala ko prolazi ulicom i pričala kako je nekom drugom lako.

Dakle, uspeha ima za sve. Mnogo je uspeha i posla i ljubavi. Mnogo više nego što možete i da zamislite. Njaiskrenije vam kažem. Mesecima sam se dvoumila da li da dam otkaz ili ne. Videla sam da tu gde sam bila nije mesto gde želim da budem, ali vreme je prolazilo i ja sam bila ukopana kao drvo. Međutim, nešto me je gonilo da posečem korene i napravim korak. Znala sam da je vreme, ali bilo je mnogo strahova.

Foto: Strahinja Tadić

“Šta ako nije to baš sve tako, šta ako nije lako, šta ako ne budem imala od čega da platim porez i radni staž. Šta ako me ljudi iz posla zaborave, ako izgubim kontakte, ako me pregazi vreme, šta ako ovo, šta ako ono.” Hiljadu i jedno pitanje. Onda je došla ponuda da neki, malo više hrabri, kupe moj portal. Tada sam shvatila da je to najgluplja stvar koju mogu da uradim. Da prodam nešto što se tek rodilo. Nikako!!!

I znate šta? Da sam znala da ću da imam ovoliko posla, ponuda i saradnji, davno bih dala otkaz. Ne bih se stresirala. Manje bih brinula. Da sam znala da ću nekoliko nedelja od otkaza već morati da zaposlim još saradnika, ne bih se dvoumila da odem. Međutim, to je ona priča koje babe često govore: “Da su mi one godine, a ova pamet…” I to je glupost. Sve što je bilo moralo je tako da bismo danas bili tu gde jesmo. Jednostavno je moralo. Bez prevelike analize, promišljanja i gubljenja vremena na prošlost. Moralo je. Amin.

Važno je gde smo sada. Da li je to ono što hoćemo? Ono što TI hoćeš, a ne ono što tvoji misle da je dobro za tebe! Ono što tebe, a ne druge, čini srećnim. Ti to možeš, baš kao što je svako mogao.

Foto: Strahinja Tadić

Apsolutno svako. Ne daj da te bilo ko ubedi da za nešto nisi rođena, da je neko drugi bolji, da je neko drugi spremniji od tebe. Koga briga za druge. Neka su živi i zdravi i neka žive svoj život. Ti živi svoj i poredi se samo sa sobom. Da budeš bolja nego juče i da se odvažiš da kreneš. Samo počni! Napravi prvi korak! Svaki sledeći biće još bolji!

Otkad sam dala otkaz pali su svi izgovori u vodu da sam zarobljena od 9 do 5 i da nemam vremena za neke stvari. Konkretno za trening. Svi zidovi laži i odugovlačenja su pali i ostala sam sama na otvorenom polju. Šta sad? Koga sada da krivim da nemam vremena, kada realno imam!?

Sa druge strane, previše sedenja za kompom i to što nekad ne izađem iz kuće po celi dan, učinili su da osećam da mi je potrebno da se pokrenem.

Razmišljala sam šta bih mogla i odakle da počnem… Teretanu ne volim, previše mi je sve to bilo isforsirano, barem za moj prvi trening ikada. Sama da se nateram da šetam oko Ade bilo je nemoguća misija. Razmišljala sam šta je najbolje i naletela na Nike+ Running Club oglas na Instagramu. Naravno da sam znala o čemu je reč, budući da sam godinama izveštavala u Exkluzivu sa njihovih maratona, We run Belgrade, u kojima su učestvovale, između ostalih i brojne javne ličnosti. Istražila sam malo i preko društvenih mreža i prijatelja saznala da se tri puta nedeljno organizuju treninzi trčanja za sve ljude, bez obzira na godine, pol i fizičku spremnost.

Otišla sam na trening. Zamislite mene, koja ni za busom u životu nisam potrčala, na stadionu Partizana, na atletskoj stazi. To vam je kao prase u Teheranu. Haos. O mojim treninzima ću tek da vam pišem.

Ko god me poznaje smejao se kad sam izgovorila da krećem na treninge, a moj drug Đurić je rekao: “Ruža kreće na trku za debele!”  Hit.

Da sam pala na zezanje, sedela bih kod kuće, ali, kao što rekoh, ko sme da vam kaže da nešto ne možete? Niko! Ne moram ni da vam naglašavam da su na trčanju oko mene svi, apsolutno svi spremniji. Ja sam najgora u najsporijoj grupi. Izdržim jedva pola treninga. Ali sam svaki put barem malo bolja nego na prošlom treningu. Malo, ali dovoljno. Da sam se poredila sa drugima, verovatno bih još uvek plakala, ali ja sam ja i bolja sam nego pre dve nedelje. I to je jedino važno!!!

Pobedite sebe svaki dan i živite onako kako samo vi hoćete, jer niko ne zna šta je najbolje za vas osim vas samih!

Podeli ovaj post:

Komentari 4

  1. marina
    Reply

    bravo ruki kraljuce!!!

    26 Avgust, 2017
  2. Bojana
    Reply

    Bravo Ruzo <3

    28 Avgust, 2017
  3. Me li
    Reply

    Bravo Ruzo, ja sam dala otkaz posle 35 god. staza i super mi je! Snacicu se vec nekako i za posao! Srecnooo

    12 Februar, 2018
  4. s4m4adam
    Reply

    Bravo! Ne samo zbog hrabrosti da se otisnes, vec i zbog podrske svima nama koji smo dali otkaz jer nam se smucilo da zivimo po tudjem vremenu i pravilima i ostvarujemo tudje umesto svoje snove. I veliko hvala! Cuvam u posebnom folderu ovaj tekst da me podseti da sam ja sama kreator svog zivota, bez obzira sta moji bliznji misle o tome. Zelim ti sve najbolje!

    5 Mart, 2018

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.