Čudno neko vreme, morate priznati. Kiša i jedva 15+ stepeni u junu mesecu, nedostatak slobode koji je ostao za nama, sumiranje pravih vrednosti, gomila preispitivanja i globalna borba za ljudsku jednakost, koja je čini se kasno doprla do naših svesti. Mada, za prave stvari nikad nije kasno.

Sve u svemu, prilično sumoran kraj proleća. Prva polovina godine, koja je obećavala, nije donela ništa konkretno. Pitamo se uglavnom: Da li da dignemo ruke od ove već sasvim promašene godine? Pa, nije još vreme za spuštanje sidra, ako mene pitate.

Čini mi se da ovom svetu trenutno fali osmeha, iskrenih, širokih i punih nade! I onih ljudi koji neguju pozitivnu, snažnu energiju i što je najvažnije spremni su da je podele.

Zar ne mislite da smo u svemu što nam se desilo pomalo zaboravili sebe? To ne znači da je vreme za povlačenje, već za preispitivanje prioriteta. A šta je glavni prioritet svih nas? Mi sami i naši široki osmesi, koji se ne smeju ugasiti! Zaista, da bi svet ponovo bio ono staro mesto, svi se što pre moramo vratiti sebi i pronaći razlog da se ponovo nasmejemo!

Sada je baš onaj trenutak da se zapitamo šta je to što toliko volimo kod sebe i da sa svime što volimo, ponosno izađemo među svet, jer sve ono što nosimo usebi, postaće ono što nas svakodnevno okružuje.

Izađite na ulicu, pokisnite do kože i široko se osmehnite, jer ste se setili deteta u sebi. Pojedite kolač u omiljenoj poslastičarnici, samo da se setite koliko je to dobar osećaj, sada posle tri meseca tokom kojih niste to mogli sebi da priuštite. I dalje čitajte knjige, gledajte filmove i vežbajte kod kuće. Dajte sebi dobar razlog da se sutra probudite još bolji jer je to upravo ono što svetu sada treba, a što pre svega neminovno treba i vama!

Možda ste stvarno umorni od svega što je iza nas, ali sada nije trenutak da izgubite volju, jer morate zadržati fokus na pravim stvarima! Sada više nego ikada moramo imati snage da u sebi prepoznamo prave vrednosti, kako bismo iste pronašli u drugima.

Okružite se ljudima (ali ostanite bezbedni), nađite povod za sitne radosti u svakom danu. Volite i verujte da se sve ovo što smo preživeli više neće vratiti. Uhvatite jedni druge pod ruku da svi zajedno zakoračimo napred u neki sunčani dan, u neke bolje mesece, u jednu sasvim dobru godinu, jer smo mi odlučili da tako može i mora da bude!

Teodora Vuković