Pred kraj godine uvek volimo da sabiramo utiske. Šta nam je godina na izmaku donela, šta je odnela, koga smo upoznali, ko nas je promenio, a ko povredio…

Pretpostavljam da ste kroz ovih nekoliko priča koje su iza nas shvatili da zapravo svi prolazimo kroz iste faze, i strejt i gej, i beli i crni.  Svi smo od krvi i mesa i to je ono sto će nam uvek biti zajedničko. Na isti način se zaljubljujemo, odljubljujemo, radujemo, flertujemo, i na isti način se nosimo sa slomljenim srcem…

Čovek nije ograničen da voli samo jednom, a koliko puta se prepustiš tom prelepom osećaju, toliko puta dovodiš sebe u situaciju da budeš vlasnik slomljenog srca.

Nakon što se zatvoriš u sobu, isplačeš, naslušaš svih mogućih tužnih balada, tešiš svoje slomljeno srce ispred malih ekrana komedijama kojima se smeješ na silu, velika odluka je pred tobom: da li ćeš to što ti je neko sebe predstavio u pravom svetlu i time slomio srce uzeti kao lekciju i nastaviti dalje ili ćeš celu predstojeću nedelju provesti izbegavajući život van svoje sobe.

Prvi put sam sa dvadeset godina upoznao dečka kome sam bez razmišljanja rekao volim te, ono pravo volim te. Tako sam se i osećao.

Zbog specifične situacije i još specifičnije sredine u kojoj sam tada živeo, sve je nekako bilo misteriozno, naše viđanje, naša komunikacija pred zajedničkim društvom i baš to me je činilo srećnim, što sam imao nešto samo za sebe. Bar sam tako mislio.

Svako se sa svojim društvom spremao tog 31. decembra za doček Nove godine.

On i ja smo tokom večeri „kovali“ plan kako da se tačno u ponoć vidimo, bez problema sam pet minuta pre ponoći krenuo do kluba gde se on nalazi, ušao u klub, našao ga, čestitao mu Novu godinu, onako kako to na javnom mestu rade strejt drugovi, a onda sam dobio i novogodišnji poklon – njegovu devojku.

Bez problema nas je upoznao i predstavio je misleći verovatno da ću biti srećan zbog njega i činjenice da je tačno u ponoć imao i devojku i dečka.

Nisam znao šta osećam, ali sam znao da je ono što mi lupa u grudima slomljeno po prvi put…

Usledila je gore već navedena faza, trajala je nekoliko dana, upoznavao sam sebe tokom tih par dana, bio je to nepoznat osećaj za mene i plašio me je, a zapravo nisam ni bio svestan da me je taj strah gurao napred.

Trebalo je da me nauči da ne znači da je svako spreman da uradi za vas ono što biste vi uradili za nekog, da ne idealizujete nikoga i najbitnija lekcija – da prvo zavolite sebe.

Ako ne prođete prvi put pomenute  lekcije, budite bez brige. Život će se već potruditi da vas nagradi iskustvom koje će vas tome naučiti, a ljubav je najbolja motivacija za učenje.

Jedan od filmova koje volim da gledam uoči praznika je definitivno „Grdana“ sa Anđelinom Džoli. U toj priči, ako želite da vidite, uočićete jasnu poruku: ne morate da brinete ako vam slome krila, izrašće vam nova i jača.

Poželite dobrodošlicu svakome ko se pojavi u vašem životu. Umesto da ga mrzite, proklinjete i blokirate na svim društvenim mrežama zahvalite mu se ako se loše ponese prema vama, jer ste u toj priči zapravo vi ti koji dobijate lekciju a oni gube osobu koja je u tom trenutku bila spremna da im da najbolje od sebe.  Pokupite iskustvo od svakog ko se pojavi u vašem životu i nastavite dalje…

Hvala ti,  D.