Godinama unazad sam mislio da ljudi stiču samopouzdanje napredovanjem u poslu, poboljšanjem finansijskog stanja, smatrao sam da uspeh nije uspeh ukoliko nije vidljiv i ukoliko nije konstantno nekome pred očima. Tek nedavno sam u jednom od brojnih razgovora koje često imam sa samim sobom, a koji i te kako umeju da leče, shvatio da je moj najveći uspeh prihvatanje od strane pravih ljudi.

Činjenica da vas neko prihvata baš takvog kakvi jeste, bez namere da vas menja, zapravo je najveći uspeh koji sam do sada postigao.

Tu, među tim ljudima, koji nisu odabrali samo da me slušaju kada smo u društvu već i da me razumeju, tu među onima koji su bili strpljivi kada sam imao svoje “bubice”, tu među onima koji nisu upirali u mene prstom dok sam sa njima delio neke svoje najličnije trenutke, baš tu među njima sam ja bio JA i zato želim da ovaj tekst na neki način bude moje veliko hvala njima.

Ne verujem ni u tradiciju ni u teoriju, već samo u ono što osećam i baš to što osećam me je vodilo do pravih ljudi u životu.

Nikada neću zaboraviti taj strah od nepoznatog kada sam se tek doselio u Beograd, delio sam tada dvosoban stan u Zemunu, sa još tri cimera. Sva trojica su bila potpuno strejt i susret sa mnom koji sam od samog starta igrao pred njima otvorenih karata bio im je prvi blizak susret sa pripadnikom gej populacije. Nikada neću zaboraviti njihovu radoznalost, česta zapitkivanja, šta, kako, ali i njihovu večitu želju da mi “nabace” nekog dobrog frajera. Onako puni sebe i sigurni u svoju muškost vešto su umeli da me teše kada sam znao da patim zbog ljubavi, ali isto tako su vrlo lako mogli da primete i kada sam bio srećno zaljubljen. Kada sam izlazio iz stana sa sobom sam kao jak i čvrst temelj poneo upravo to poverenje i tu vrstu prihvatanja koju sam dobio s njihove strane.

Nikada neću zaboraviti njihove studenstke žurke u našem stanu, na kojima sam ubeđivao devojke da bi trebalo da imaju seks sa njima, naše kulinarske podvige koje je trpela kuhinja, horor filmove koje smo skupljeni na ugaonoj garnituri gledali zajedno držeći jedni drugima strah, hrčka kojeg smo zaboravili da hranimo neko vreme što je rezultiralo tragedijom (sahranjen je dostojanstveno u kutiji od jafe)!

Hvala vam za ta prva krila koja su mi pomogla da poletim sigurniji u sebe i u to da ne treba da se stidim onoga što jesam.

Trebalo je dosta vremena da shvatim da je u mom poslu veliki plus biti gej, a kada sam to konačno shvatio, neke stvari su postale nezaustavljive. Postao sam dosta opušteniji i među ljudima sa kojima provodim svaki dan po desetak sati. To mi je automatski pomoglo da budem još kreativniji u poslu, da se “otresem” grčeva i da prestanem da obraćam pažnju na to da li će se nekome svideti ili neće to što jesam.

Posao mi je doneo brojne lepe stvari, između ostalog i nekoliko prijatelja za ceo život – siguran sam u to.

Onog trenutka kada imaš pred kime da staneš, sa svim dobrim i lošim stvarima koje si činio i kada shvatiš da pored svih onih koji će upiarti prstom u  tebe i osuditi tvoje postupke, ambicije i izgovorene reči, ti imaš osobu koja zna ko stoji pred njom.

Prihvatanje je stvar karaktera, ali i stvar želje da razumeš i zavoliš nešto što je možda drugačije od tebe. Prihvatanjem dajemo vetar u leđa, nesvesno podižemo samopouzdanje drugima za neke nove pobede i zato verujem da je prihvatanje osećaj koji, pre svega, nas može da učini srećnim ljudima.

Ako želiš da voliš, ali zaista da voliš, moraš da prihvatiš. Ne da menjaš, ne da popravljaš, već da prihvatiš ono što želiš da voliš i tada ljubav dobija svoj pravi oblik!

Ovde pročitajte još tekstova iz rubrike gej blog!