Ta mala crna kutija u dnevnoj sobi, ispred kauča, godinama unazad diktira i gradi vaš stav o stvarima o kojima ne želite da saznate puno, a ne želite iz straha. Ljudi u Srbiji su siromašni po pitanju želje da upoznaju, nauče, priđu bliže, vide iz svog ugla…

Zovem se Marko, imam 27 godina, živim u Beogradu, gej sam i svakog jutra se budim sa željom da mi dan koji započinjem bude najbolji dan u životu i sa željom da iz njega naučim nešto novo, zato i želim nešto da ti kažem…

Huligana i batina se plaši samo ona grupa gej ljudi koja i dalje slepo veruje da će paradiranje po gradu i mahanje zastavicom bilo šta promeniti, a pored polno prenosivih  bolesti, gej ljudi se duboko u duši plaše samoće.

Upoznao sam nedavno jednu osobu koja je pokrenula gomilu dobrih stvari u mom životu, motivisao me je i nakon našeg prvog susreta poželeo sam ponovo da pričam sa njim.

Bez razmišljanja o tome šta ću izgubiti, bez razmišljanja o tome da li je vredno pokušavati, otišao sam nekih 300 kilometara od Beograda da bih dobio happy end  za priču koju dugo pokušavam da napišem.

Sedeli smo u polupraznoj, jako maloj i zadimljenoj kafanici, pričali o svemu i nakon treće čaše dunje pitao sam ga čega se plaši, pogledao me je u oči i rekao mi je da se plaši samoće.

Taj pogled viđam u očima svih svojih gej prijatelja… taj strah nema snage svako da vam prizna.

Pokušao sam posle četvrte dunje ili pete, nećemo da brojimo, da saznam zašto se boji samoće. Loše iskustvo! Da, suočavamo se sa strahovima zbog lošeg iskustva.

To je vrsta straha koja se vuče za vama i često vam se usadi kao navika. Zbog te navike često pravimo greške, poistovećujemo ljude koje upoznajemo sa prethodnim koji su nam dali loše iskustvo. Zapravo, mi gej ljudi postajemo homofobični i počinjemo da gajimo neku vrstu netrpeljivosti jedni prema drugima,  sve to iz straha.

Plašimo se samoće jer će se retko ko od nas ostvariti kao roditelj, iako ni to nije garancija da ćete imati uvek kraj sebe nekog, plašimo se samoće jer kroz svoj svet manje više prolazimo sami, plašimo se samoće jer se sve nekako izopačilo i pretvorilo u instant, površno… plašimo se posvećivanja, plašimo se da brinemo, da volimo, zato se i plašimo da ne ostarimo sami…

U gej ljudima i te kako ima nešto muško, a to je strah od vezivanja i ozbiljne veze.

Upoznajemo se, idemo na dejtove –  i to možda češće nego strejt ljudi – i manje više uvek se nadamo najboljem, a onda kada se nađete oči u oči sa nekim i otvorite mu dušu, naiđete na njegov strah. I jedina borba koju treba da vodite je zapravo borba sa tuđim i sopstvenim strahovima.

Te večeri su sedele za istim stolom dve osobe, i nisu bile ni svesne da je oružje protiv straha u njihovim rukama.

Vraćajući se te noći za Beograd, imao sam na licu onaj blagi osmeh i shvatio sam da sam uspeo da pobedim svoj strah, isti onaj strah koji me je i naterao da pređem tih trista i nešto kilometara. A da li sam dobio happy end? To još uvek ne znam…