Zašto više ne pišemo pisma?

Dragi naši,

Danas vam pišemo pismo o pismu. Šta je to pismo, zbog čega je nekada bilo toliko zastupljeno, i zašto je danas zaboravljeno? 

Nekada, pismo je bilo veoma popularan vid komunikacije, omogućavalo je transport reči i njihovo putovanje od onoga koji piše do onoga ko bi napisano trebalo da pročita. Pisma su prenosila različite poruke, od administrativnih, tragičnih do najdirljivijih reči. Nekada se na odgovor čekalo i po mesec dana, ali da li je u tome zapravo i draž? 

Da li su list ili dva hartije ispisane vama dobro poznatim rukopisom, uz apsolutno razumevanje i osećanje emocije onoga ko je pisao, upravo životnije ispisani redovi, od onih koje pročitamo na ekranu telefona kada dobijemo sms?

Čini se da je sam čin pisanja i čitanja pisama u nekoj meri intimniji od pisanja poruke putem društvene mreže. Zašto?

Zato što pisanje pisma podrazumeva osamljivanje, svojevrstan imaginarni dijalog sa osobom kojoj pišete, koju verovatno dugo niste videli, i koja vam još verovatnije veoma nedostaje. U tom intimnom činu onaj koji piše otvara se i to naravno ne znači da ovde govorimo o pisanju ljubavnog pisma. Kada vam neko nije dostupan svakoga dana u vama se javlja potreba da mu pišete o događajima ali i sopstvenim razmišljanjima i osećanjima, da mu vašu dušu na tom listu hartije pružite kao na dlanu.

Još je možda i intimniji čin čitanja pisma, koji takođe podrazumeva osamljivanje. Dok čitate, vi doživljavate i proživljavate, razumete i saosećate. Postoji li išta intimnije od toga da shvatite i razumete nečiju, pred vama otvorenu dušu?

Pisma su razmenjivana među prijateljima, istomišljenicima, ljubavnicima, najvećim intelektualcima, a sadržaji koji su njima prenošeni varirali su od pesama, eseja, fotografija i najdirljivijih reči. Sam čin pisanja pisma i odgovora na njega zahteva neku vrstu promišljanja, evociranja uspomena i ponovnog proživljavanja ispisanog, tako da je to posebno iskustvo za onoga ko piše.

Pismo na prvi pogled izgleda kao konvencija, šablonizovana struktura određenog početka i kraja, koju smo uglavnom svi naučili da pišemo još u osnovnoj školi. Ali da li taj šablon i konvencija podrazumevaju ustaljenost? Naravno da ne! Pre svega, u zavisnosti od sadržaja pisma, ono će početi sa: Poštovani, Voljena moja, Draga majko ili Prijatelju… I u istom maniru biće i završeno, ali ono što ljudska ruka ispiše i kao deo sebe prenese hartiji ne može biti, i nikada neće biti svedeno na šablon!

Šta nam je danas ostalo od pisma?

Pre svega mnoštvo emotikona koji nas spašavaju da izgovorimo velike reči, koje možda neće biti uzvraćene. Od dugačkih poruka o iskustvima i doživljajima našeg dana, ostao je samo kratak skelet, srž od dva, tri reda. Jer ko ima vremena da piše romane, a tek da ih pročita? Što se klasične forme pisma tiče, zadržali smo je samo u pisanju mejlova, koje koristimo isključivo u poslu ili u konvencionalnim razgovorima… Sve što se moglo svesti na minimum svelo se. Minimalizam je omiljeni stil ovih dana, od načina odevanja do izgovorenih reči.

A zašto mi ne bismo pisali pisma? Za početak, budućem sebi… Zaturili ih negde u stanu i kroz nekoliko godina slučajno naišli na njih. Obradovala bi nas, raznežila i podučila. Ili pisma porodici i prijateljima sa kojima ne živite u istom gradu. Da li možete da zamislite iznenađenje na njihovim licima i široki osmeh, dok im poštar uručuje reči koje ste samo za njih ispisali? Pa i ona klasična, ,,tako patetična i tako kliše” ljubavna pisma, koja su nekada čekana sa toliko nestrpljenja, toliko puta osmišljavana, i sa toliko pažnje pisana.

Reči  koje sami složite na papir, sasvim su vaša i samo za jedne oči pisana priča. 

Postoji li u tome neke magije, ili nam se samo čini?

Ako ništa drugo, pišite nama. 🙂

Prijatan dan, uz malo ljubavi i pregršt osmeha!

Teodora Vuković

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.