Po obrazovanju dramaturg, po profesiji novinarka i spisateljica, po opredeljenju vredna, samostalna i srećna žena i majka tinejdžerke Lenke. Njena emisija ,,Balkanskom ulicom” godinama je među najgledanijim TV formatima, a radionica za medije ,,Officina”, koju uspešno vodi sa koleginicom Sanjom Marinković od jeseni će, osim u Beogradu, voditi i u Kopenhagenu.

Vesna Dedić nedavno je objavila novu knjigu ,,Ničija” za koju oni koji su pročitali kažu da će se čitati bez daha, ali sa osmehom i po kojom suzom.

Roman ,,Ničija“ inspirisan je istoimenom pesmom Ane Bekute. Da li se sećate trenutka kada ste prvi put čuli ovu pesmu? Šta je to osobeno u njoj, a što je ,,kliknulo” u Vama?

Sećam se… Bila je zora u jednom klubu i posmatrala sam stotine  prelepih mladih devojaka koje dižu ruke i pevaju ,,ja se noćas zovem ničija”. Posle mi je tu pesmu u emisiji pevala Ana Bekuta baš u vreme kada sam počela da pišem roman i prosto sam shvatila da ona govori upravo o onome o čemu govori i moj roman.

Zašto bi trebalo da pročitamo ovaj roman?

Zato što verujem da će devojke i žene biti malo veštije da u svakodnevnom životu, zaljubljene, umeju i da uzimaju, a ne samo da daju i dokazuju svoju ljubav. Mi smo na ovim prostorima vaspitane da prinosimo, donosimo, služimo, dajemo, dokazujemo, brinemo… a zato se često osećamo iznevereno. Umesto da menjamo one koje volimo, trebalo bi da promenimo sebe i granice svojih očekivanja.

Koliko ste puta plakali dok ste pisali ovu knjigu? Kroz koja stanja prolazite dok pišete novo delo?

Od prvog romana ,,Zauvek u srcu” znam da ako ja dok pišem neku scenu ne zaplačem, neće ni čitateljke. U prvim romanima tužan je bio samo kraj, ali već od romana ,,Pola duše”, pa dalje u ,,Zagrli me”, ,,Čuvaj me” i evo sad u ,,Ničija” plače se već od prvih strana. Romani, filmovi i tužne pesme služe da čovek iz sebe izbaci ono što ga tišti i zato je pisanje lekovito i za moju i za duše mojih čitateljki.

Šta sve žene mogu da nauče u periodu dok su ničije?

Kada si ničija možeš da zavoliš sebe, da živiš u harmoničnom braku sama sa sobom, da uživaš kada dođeš kući jer te niko ništa ne pita i niko ti ništa ne zamera. Kada si ničija važno je da nisi tužna i da znaš da ne smeš da padneš u iskušenje da budeš svačija, već da veruješ uživajući u svojoj samoći da te onaj uz kojeg ćeš moći biti i svoja i njegova ipak negde čeka.

Da li je bolje biti ničiji nego bilo čiji?

Pre svega je važno biti svoja. Kada si u vezi treba poštovati partnera u svakom smislu, ali to ne znači da zbog njega treba menjati način života, prijatelje, da mu smemo dozvoliti da manipuliše iz koristoljublja našom strašću i zaljubljenošću. Mnogo je koristoljubivih muškaraca koji će čim primete da mogu od žene napraviti majku, devojku potražiti izvan kuće.

Pišući ovu knjigu otkrili ste da postoji bolest slomljenog srca. Recite nam nešto više o tome.

Kardiolog Srđan Raspopović mi je pričao da žene slomljene tugom dolaze na Klinički centar sa svim simptomima infarkta. Mnoge umesto ,,cardiopirina” uzimaju tablete za smirenje, a okolina ih ismeva zbog  patnje. Patnja i tuga zaista izazivaju velike srčane probleme.

Osim pisanja, preuzeli ste na sebe i čitav proces u vezi sa izdavanjem knjige. Zašto ste se odlučili na ovaj korak? Koliko je težak posao izdavača i da li imate nameru da, osim svojih, izdajete i knjige svojih kolega pisaca?

Moj san je da objavljujem i romane drugih pisaca, ali situacija u našem izdavaštvu, gde skoro cela zarada odlazi na knjižarske rabate, štampu i obaveze prema državi, čini da se postepeno gase male izdavačke kuće i da je teško opstati. Kada dođu bolja vremena sigurno ću ostvariti svoj san, a možda na jesen i otvorim knjižaru u kojoj će se okupljati moje čitateljke.

Gde možemo da kupimo roman ,,Ničija”?

Knjiga se može naći na svim trafikama i knjižarama Srbje, Crne Gore i Republike Srpske. Trudim se, kao vlasnik izdavačke kuće, po cenu ukidanja honorara piscu Vesni Dedić, da roman ima najnižu moguću cenu od 500 dinara da bi, u ovim kriznim vremenima, svaka žena mogla da priušti sebi knjigu. Ja volim da budem čitana.

Šta biste poručili ženama koje su dugo ničije?

Da sveže, naspavane i nasmejane izađu i postanu opasna konkurencija onima koje su nečije, ali ako su sa podočnjacima, tužne i sive u licu trebalo bi da imaju zabranu izlaska iz kuće. Šalim se, ali ako želite da budete nečije ne treba da verujete ni u Boga ni u sudbinu već u svoj osmeh. Često gledam na javnim mestima beskrajno lepe, ali napete devojke i žene. Kao da se takmiče koja će biti zanosnija i onda su čekajući zoru i proglašenje rezultata napete, a članovi žirija do zore su toliko pijani ili drogirani da ih interesuje samo provod. Dakle, umesto da razmišljate da li je sve na svom mestu i koliko je neka druga lepša od vas – plenite osmehom, harizmom i šarmom.

foto: Mirko Tabašević