U vreme kada je bitka sa gojaznošću jedna od najvećih koju vodimo, tim stručnjaka ujedinio se, kako bi sprečio širenje gojaznosti kao bolesti savremenog doba, apelovao na ljude, da gojaznost direktno utiče na zdravlje i dao nutricionistima revolucionarne načine za kreiranje menija, koji će na potpuno drugačiji način pomoći njihovim pacijentima. Dr Aleksandra Janković predstavlja nam projekat WARMED, koji će doneti pravu revoluciju u svet borbe sa viškom masnih naslaga.

Mnogo se priča o tome da gojaznost utiče na brojne bolesti i da može da izazove velike probleme u organizmu. Koji je to najopasniji problem koji gojaznost može da izazove?

Gojaznost se u medicini definiše kao kritično uvećanje masnog tkiva koje narušava zdravlje. Zaista, gojaznost nije samo estetski problem koji može izmeniti savremene koncepte “lepote”, već važan faktor rizika za mnoge nezarazne bolesti. Odavno je poznato da gojaznost povećava rizik od razvoja različitih metaboličkih bolesti kao što su insulinska rezistencija, dijabetes tip 2, metabolički sindrom, steatoza jetre. Pored toga, gojaznost povećava rizik od najtežih kardiovaskularnih (ateroskleroza, infarkt miokarda, venska staza) i plućnih (astma, obstruktivna sleep apnea) oboljenja. Takođe, gojaznost ubrzava progresiju mnogih degenerativnih bolesti kosti i zglobova. Na kraju, zabrinjavajući su podaci koji ukazuju na postojanje direkne veze gojaznosti i nekih tipova kancera, posebno tumora epitelijalnog porekla (kancera dojke, prostate i debelog creva) koji se razvijaju u neposrednoj blizini, odnosno “mikrosredini” masnog tkiva. 

Da li postoje gojazne, ali ipak zdrave osobe ili je svako ko je gojazan bolestan?

U praksi, gojaznost se definiše preko indeksa telesne mase (BMI, body mass index), pri čemu vrednosti BMI preko 30 predstavljaju gojaznost. Međutim, nije svaka gojaznost odmah i bolest, niti su sve osobe koje imaju BMI niži od 30 metabolički zdrave. Duž kontinuuma BMI postoje osobe koje imaju niži BMI ali su metabolički gojaznije, kao i osobe koje imaju BMI preko 30, ali su i dalje metabolički – ipak zdrave. Razlog ovakvog paradoksa leži u činjenici da pored BMI, odnosno mase, važnu ulogu u gojaznosti ima i distribucija, odnosno tip masnog tkiva koji se akumulira. Naime, poznato je da osobe koje imaju tzv. visceralnu gojaznost, kao i osobe kojima nedostaju depoi potkožnog masnog tkiva imaju manji kapacitet da održe metaboličku ravnotežu, što povećava rizik od gore pomenutih bolesti, posebno metaboličkih. Pored toga, kvalitet masnog tkiva, odnosno zastupljenost ćelija tzv. mrkog masnog tkiva, kao i očuvanost funkcija masnog tkiva bitno utiče na zdravstveni rizik.

Koji je osnovni cilj projekta WARMED?

Poznato je da ljudi imaju dva tipa masnog tkiva – mrko i belo. Prvo ima važnu ulogu u zagrevanju novorođenčadi i malih sisara u procesu adaptacije na niske temperature sredine, dok je belo masno tkivo odgovorno za nagomilavanje masnih rezervi u telu, a time i gojaznost. Kako se naša grupa tradicionalno bavi ispitivanjem uloge molekula azot monoksida (NO) u regulaciji energetskog metabolizma u organizmu, u kontekstu oksido-reduktivne (redoks) biologije, odlučili smo da ispitamo kako nam modulacija nivoa NO u masnom tkivu može pomoći u prevenciji/lečenju gojaznosti, metaboličkih bolesti, ali i nekih tumora. Naše istraživanje bazira se na potencijalu transformacije ćelija belog masnog tkiva u ćelije mrkog, koje ne talože masti, već ih, kada su adekvatno stimulisane – sagorevaju, bespovratno rasipajući kalorije. Ovo sagorevanje je važno u procesu adaptacije na hladnoću ili u hibernaciji, kada životinje intenzivno troše energiju u mrkom masnom tkivu kako bi zagrejali telo. Mrko masno tkivo se takođe može indukovati izlaganjem niskim temperaturama i kod odraslih ljudi kroz tzv. browning belog masnog tkiva. Međutim, hladnoća kao i svi dosadašnji načiti da se stimuliše browning ili nisu dovoljno bezbedni, ili nisu efikasni. Stoga je osnovni cilj WARMED projekta, podržanog od strane Fonda za nauku Republike Srbije, razumevanje uloge NO u regulaciji browninga, pre svega u gojaznosti ali i u benignim tumorima masnog tkiva. Krajnji cilj je da razvojem različitih pristupa za modulaciju nivoa NO u masnom tkivu otvorimo nove pristupe u prevenciji/lečenju gojaznosti, metaboličkih bolesti, ali i tumorigeneze.

Kako će vaš naučni projekat konkretno uticati na život gojaznih ljudi?

 Jedan od imperativa ovog projekta jeste da se razvije svest o gojaznosti kao bolesti savremenog čoveka, koja se mora i može tretirati savremenim pristupima. Epidemija gojaznosti poslednjih 40-tak godina ne može biti posledica genetike, već izrazito nezdravog načina života. Iako nekretanje i nepravilna ishrana doprinose razvoju gojaznosti, na žalost – samo povećanje fizičke aktivnosti i reduktivne dijete često nisu dovoljne, održive i primenjive kod svih, posebno kod dece ili ektremno gojaznih osoba koje zbog pridruženih bolesti ne mogu da prolaze kroz rigorozne tretmane. Nadamo se da će rezultati koje budemo dobili na projektu otvoriti nove, primenjive farmakološke pristupe ne samo u cilju mršavljenja, već u cilju održanja metaboličkog zdravlja i to kroz regulaciju browninga masnog tkiva.

Koliko bi terapija na kojoj vi radite trajala sa pacijentima i da li postoje polne, starosne ili neke druge grupe koje su podložnije od drugih za vašu terapiju?

Pristupi kojima pokušavamo da regulišemo browning masnog tkiva uglavnom podrazumevaju farmakološke tretmane, u kojima se ispituje ne samo doza, već i vremensko-zavisni efekat. Ovo je posebno značajno sa obzirom na to da naše telo ima veoma razvijene endocrine feed-back mehanizme za sprečavanje promena telesne mase, posebno kada treba indukovati i održati njenu redukciju kod već gojaznih osoba. Tretmani koje ćemo testirati će nam poslužiti da ispitamo molekulske mehanizme, testiramo kapacitet, održivost i najbolji pristup za regulaciju browninga u zavisnosti od prisustva gojaznosti i dijabetesa. Jedan od važnih ciljeva je da se ispita kapacitet transdiferencijacije zrelih adipocita belog masnog tkiva u mrke adipocite, kao osnova za transplantacionu terapiju u dijabetesu. Ukoliko se dobiju obećavajući razultati, terapija browningom bi mogla da se implementira u kliniku kroz kratkoročne farmakološke i/ili transplantacione terapije. Pošto se važni stimulatori browninga upravo nalaze u hrani koju unosimo, projekat će zasigurno dati nove smernice nutricionistima i dijetetičarima kako bi se dizajnirala “funkcionalna hrana” prilagođena različitim uzrasnim grupama i kliničkim fenotipovima gojaznosti.

Koji su vaši saveti za gojazne ljude?

U pogledu održanja zdravlja, svakako treba sprečiti (ili tretirati) visceralnu gojaznost – višak masnog tkiva koje se taloži oko unutrašnjih ograna. Ona je kroz višestruke, veoma kompleksne endokrine, metaboličke pa i imunske mehanizme asocirana sa brojnim bolestima. Nažalost, distrubucija, odnosno tip gojaznosti jeste i genetički određen, pa stoga osobe koje ne moraju biti izrazito gojazne, zbog visceralne distribucije masnog tkiva mogu veoma brzo ući u insulinsku rezistenciju i dijabetes. Zato ne treba gledati samo u vagu. Postoje mnogi parametri pomoću kojih se meri visceralna gojaznost (najjednostavnije praćenjem obima struka) kao i posledice njenog prisustva (insulinska rezistencija, na pr.). Njih treba uvesti u redovne sistematske kontrole. Ono što svako od nas može učiniti, u cilju prevencije, ali i tretiranja gojaznosti jeste da pogleda u prošlost, ne tako daleku. Ako se vratimo na prirodnu hranu, “uobročene” obroke i neku kaloriju potrošimo u prirodi pride, kao što su radili naši preci, rešićemo mnoge bolesti savremenog čoveka, ne samo gojaznost. 

Ružica Petronijević