Prijateljstva i gej prijateljstva

Prijatelji su i te kako bitan faktor u našim životima. Kada nađeš prijatelje među ljudima koji se suočavaju sa sličnim stvarima kao i ti, nekako sve postane mnogo lakše i za sve možeš da nađeš kakvo – takvo rešenje.

Imao sam tu sreću da upoznajem dobre ljude. Za mnoge mogu da kažem da su zaista moji prijatelji, za mnoge mogu da tvrdim da su bili maksimalno iskreni prema meni, ali život kao ne bi bio fer kada bismo samo takve sretali. Imao sam i tu “sreću” da u svoj život puštam one za koje sam mislio da mogu da ostanu tu zauvek.

U našem svetu naći pravog gej prijatelja ume da bude pre svega teško, jer smo poprilično specifični. Nismo toliko specifični prema svojim strejt prijateljima koliko smo prema onima koji imaju iste afinitete kao mi.

Ivana sam poznavao nekoliko godina pre nego što je odlučio da napusti Srbiju i započne svoj život u inostranstvu. Nije se javljao toliko često koliko je kačio fotografije na svojim društvenim mrežama, ali se nakon dve godine uredno najavio kada je konačno mogao da dođe na odmor u Srbiju. Nekoliko dana je odlučio da provede kod mene, što sam zaista prihvatio sa oduševljenjem jer se dugo nismo videli.

Ta prva noć kada je stigao bila je prekratka da jedno drugome prepričamo sve ono što nam se izdešavalo u predhodnom periodu, ali smo uživali slušajući jedno drugo i shvatili smo da nam period koji nismo proveli zajedno nimalo nije poremetio odnos.

Sutradan nam se za vreme ručka pridružio i Nemanja, dečko sa kojim sam se već neko vreme viđao i koji mi je jako prijao. Bio sam nestrpljiv da ga upoznam sa Ivanom, kojeg sam zaista mogao da nazovem prijateljem jer je o meni znao dosta toga i bio sam zaista srećan što će i Ivan konačno upoznati nekog do koga mi je stalo.

Nakon ručka i nekoliko pića Ivan je ponešen previše opuštenom atmosferom počeo da iznosi pred Nemanjom pojedine stvari koje, po pravilu, ostaju zauvek između dva prijatelja. U početku mi je, kao nekom ko i sam voli da se šali na svoj račun, sve delovalo jako bezazleno i smešno. Međutim kako sam posmatrao Nemanju, tako sam sve više shvatao da je Ivan otišao predaleko. Upozorio sam ga da je preterao, nakon čega je i spustio loptu.

Uveče smo se spremali za izlazak, Ivanova intenzivna energija mi je u nekim trenucima smetala i bila mi je nejasna, ali me je pokretala i zaista budila u meni želju da sva trojica izađemo i da se super provedemo.

U klubu je bilo svega: dosta ljudi, dobre muzike i odlične atmosfere. Nastavili smo sa koktelima, a Ivan sa svojim, sve češćim, pošalicama na moj račun.

Pomerio sam ga u jednom trenutku sa strane, dovoljno da me ozbiljno shvati da mi se ne dopada njegovo ponašanje. Kako je odmicalo veče bili smo još opušteniji, prijao mi je Ivan koji se javljao starim poznanicima, ali i Nemanja koji je zaista na odličan način prihvatio mog prijatelja.

Vraćajući se iz toaleta, zatekao sam Ivanov “plesni performans” sa Nemanjom, ali kao i sve ostalo te večeri i to sam shvatio kao rezultat dobre atmosfere koja je vladala. Međutim, nisam imao objašnjenje za sve češće poglede koje je Ivan upućivao Nemanji, a koji su budili neku dozu uznemirenosti u meni. Instinkt koji često zanemarujem mi je govorio da u trojci u kojoj se nalazim nešto ne štima kako bi trebalo.

Nemanja je postajao sve ćutljiviji, a Ivan je svoje dobro raspoloženje počeo da forsira toliko da je postalo usiljeno i očigledno. Ubeđivao sam sebe da sam konstruišem sve u svojoj glavi i da je sve u potpunom redu.

Pred polazak sam ostao kod garderobe diskoteke da njih dvojicu sačekam iz toaleta i pozovem taksi, ali se to čekanje malo odužilo. Radoznalost, pomešana sa onom uznemirenošću koju sam osećao dok sam bio u masi koja me je non stop gurkala, naterala me je da proverim gde su.

Onog trenutka kada sam ušao u toalet i ugledao ih da izlaze iz iste kabine, jedino što sam čuo bio je moj instinkt koji mi je ponosno “urlao” facu kako je bio u pravu, što me je upozoravao da nešto ne štima. Nije mi bilo potrebno nijedno objašnjenje. Sa i više nego iskristalisanom slikom pred očima izašao sam iz kluba i ušao pravo u taksi koji je čekao uveliko ispred.

Jedva sam izgovorio adresu, trudeći se da ostanem pribran pred taksistom kojem sam imao želju da se isplačem kao da mi je rod najrođeniji.

Ivanove stvari sam istog trenutka ostavio ispred vrata, jer sam znao da su i on i Nemanja krenuli za mnom. Sedeo sam na podu stana, naslonjen na ulazna vrata i vagao da li me više boli to što je Ivan uradio, ili Nemanja.

Čuo sam ih kako ulaze u zgradu, Nemanja je pokucao na vrata, a potom je počeo da me tiho zove, kako ne bi probudio komšije. Nisam se odazivao. Nakon minut – dva je odustao i otišli su zajedno.

Dugo vremena mi je trebalo da shvatim čemu je sve ovo trebalo da me nauči. Čini mi se da ni dan danas nisam siguran da sam shvatio to jer još uvek bezrezervno verujem ljudima. Znam da u moru loših postoje oni pravi i ne želim da menjam to kod sebe,  jer kažu da si ono što misliš o drugima.

Ipak, shvatio sam da postoje oni prijatelji koji ti daju slobodu da budeš ono što jesi i oni sa kojima gradiš uspomene, ali i oni koji ti pružaju životne lekcije. Važno je samo da procenimo ko kojoj grupi pripada.

Podeli ovaj post:

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *