MyCupOfTea
Dragi prijatelju,
Ulepšaj nam svojim prisustvom dan koji smo odabrali da tada krunišemo svoju ljubav.
26. 08. 2017. godine
Ivan i Adam
Iako su mi se oči napunile suzama dok sam čitao čisto belu svadbenu pozivnicu, na kojoj su jednostavnim, crnim slovima, prelepim vivaldi fontom ispisane ove reči, osmeh je pobedio. Kao i Ivan u ovoj priči!
Ivana sam upoznao u srednjoj školi, kada sam već uveliko bio svestan onoga što ja jesam i kada sam tražio prijatelja sa kojim mogu da pričam o istim stvarima. Oštro je izbegavao da mi prizna da je gej, iako me je pomno slušao i pričao na tu temu kada smo bili sami. Poštovao sam njegovu želju da ne želi da mi priča o svojim pubertetskim afinitetima, kao i on moju da sa njim podelim svaku svoju misao, a u tom periodu ih je bilo mnogo.
Upoznali smo se u, čini mi se, najgorem periodu njegovog života. Tokom treće godine srednje škole suočio se sa gubitkom majke, na šta se iskreno godinama unapred pripremao, jer je znao da je bila bolesna. Iako je pokušavao da sakrije koliko je bio slomljen, znao sam da prolazi kroz pretežak period.
Bio je jedan od onih momaka za primer, jedan od onih koji svakome govore “dobar dan” na ulici. Njegov otac koji je bio tipičan provincijalac bez manira i obrazovanja, posvetio se alkoholu jer mu je, po svemu sudeći, to išlo mnogo lakše nego da se brine o deci kojoj je u tom periodu bio sve – odnosno trebalo je da im bude sve.
Sa jako skromnim materijalnim sredstvima, koji su uglavnom stizali od babe i dede, Ivan je uvek izgledao uredno, čisto i pre svega zadovoljno.
Nakon srednje škole, iz čista mira odlučio je da napusti malu sredinu u kojoj je živeo i preseli se u Beograd. Pozdravili smo se veče uoči njegovog polaska bez preterano mnogo informacija o tome gde će biti, čime će se baviti… Svoj misteriozni način komunikacije nikada nije menjao.
Nismo se često viđali, a i komunikaciju smo sveli na minimum. Nekoliko godina kasnije i ja sam se doselio u Beograd i poželeo sam da ga vidim. Danima smo se dogovarali oko susreta i danima je imao čudne izgovore koje sam pokušavao da razumem.
Nakon skoro desetak dana ugovaranja susreta, uspeli smo da se usaglasimo i nađemo. Ispred sebe sam ugledao Ivana kojeg do tada nisam poznavao. Ivana kojem je promena sredine, nov način života veoma prijao. Skupa garderoba na njemu, najnoviji telefon, pa čak i mesto koje je on odabrao za naše viđanje govorilo mi je da mu odlično ide, ali njegovo objašnjenje na pitanje čime se bavi me nije ubedilo da govori istinu.
Videli smo se još nekoliko puta nakon toga, ali nijednom nismo pričali o njegovom poslu i kako uspeva da zaradi veliki novac. Negde tokom leta, u sred noći mi je zazvonio telefon, poprilično uznemireno i očajno Ivan mi je tražio da pričamo i ponudio se da dođe kod mene…
Čim sam ga ugledao na vratima znao sam da je onaj samouvereni dečko, od glave do pete obučen u skupe krpice, koji je na društvenim mrežama odavao utisak ostvarenog momka – slomljen.
Do mene ga je te noći dovela agonija i nemir sa kojim više nije mogao da se bori, a moje društvo bilo mu je sklonište i mesto gde se osećao kao onaj stari Ivan, koji je poštovao sebe.
Znao je da ga neću osuđivati, zato mi je priznao da već dve godine radi kao eskort u Beogradu. Kao i svako ko se bavi ovim poslom, morao je nečim da prevari um i ubedi sebe da mu sve to prija, a razne vrste droga su mu u tome pomagale.
Nisam želeo da zna šta zaista mislim o svemu tome, jer mu to u tom trenutku nije bilo potrebno. Te noći mu je trebalo samo sklonište, mesto gde zna da će moći da bude ono što duboko u sebi zaista jeste.
Sutradan smo se probudili i kafu pili uz neke potpuno nove teme. Nismo se doticali predhodne noći što mu je, primetio sam, jako prijalo. U nekom trenutku je poželeo da krene, nije želeo da mi kaže šta planira, niti gde ide, ali sam znao da radi pravu stvar.
Tri dana mi nije odgovarao ni na poruke ni na pozive. Četvrtog dana me je pozvao da mi saopšti da odlazi za koji dan za Nemaćku, kod druga. Kao neko ko smatra da bi svako u životu trebalo da radi ono što oseća, poželeo sam mu mnogo pameti i još više sreće.
Tri godine kasnije poslao mi je pozivnicu za svoje venčanje i nekoliko fotografija na kojima je sa svojim dečkom Adamom. Pisao mi je o njemu, kako su se upoznali godinu dana ranije. Adam je poreklom iz Makedonije, ali godinama živi u Holandiji gde planiraju venčanje i zajednički život.
Ta koverta mi je ulepšala dan i ulila mi nadu da se sve bitke mogu dobiti, pa i one najteže koje vodimo sami sa sobom.
Njemu je život dao izazove koje su ga ojačale, a on je odabrao na koji način želi da prođe kroz zgarište koje se nalazilo pred njim i to nikako nije sa osuđivanje, jer je izašao kao neko ko je uspeo da strese pepeo sa sebe.
