Gej blog – Ovo nam je svima najpotrebnije!

O toliko tema sam pisao i trudio se da vam iz svih mogućih uglova što više približim naš svet. Ipak, tek nedavno sam shvatio da sam pobegao od suštine, da sam zaboravio na ono zbog čega sam zapravo prvi put seo i napisao tekst. Zaboravio sam motiv i ljude u čije ime sam najviše želeo da govorim.

To su svi oni koji su drugačiji, koji prolaze kroz sve o čemu sam do sada pisao. Oni koji žude za sličnim avanturama ali ih strah još uvek drži prikovanim za mesto i okolinu u kojoj se koprcaju kao u živom blatu.

Biti gej u malom provincijsom mestu i zemlji koju na mapi sveta takođe smatraju provincijom jeste teško. Preteško, ali mogu vam do iznemoglosti pisati o tome – ono što zaista želim je da shvatite sve to na pozitivan način. Bilo je teško ali me je ojačalo!

Kada odrastate u okolini u kojoj se ljudi olako etiketiraju i osuđuju onda se ne usuđujete da tek tako iznesete svoje stavove i da pred ljudima budete ono što zaista jeste – a to ume da guši.

Oduvek sam bio povučen i ćutljiv, nakon škole sam uvek odlazio u svoju sobu i tu ostajao po ceo dan.

Tu sam, nekako, bio na sigurnom, zaštićen od svega onoga što može da me povredi ako odlučim da budem ja – JA!

U srednjoj školi sam već počeo da se oslobađam nekih stega, shvativši da oko sebe imam nekoliko ljudi kojima se dopada ono što ja stvarno jesam. Period srednje škole bio je ogromna prekretnica za većinu onih koji u sebi drže „magiju“ željnu svetla!

Srećan je svako ko u svemu tome nađe bar jednu osobu kojoj može da veruje, sa kojom može da priča i za koju zna da će ga razumeti. Ja sam imao tu sreću!

Beskrajno hvala!

Uprkos svemu postoje mnoge stvari koje okolina nameće i zbog koje i dalje postoje stege, osećaj nesigurnosti koji ume da uspori nadogradnju samopouzdanja.

Nikada nisam igrao fudbal, niti bilo koji drugi sport sa školskim drugovima, ali sam zato morao dva puta nedeljno da smišljam neke teške izgovore, mada iz ove perspektive verujem da je profesoru fizičkog sve bilo jasno, ali nije bilo drugovima.

Česta dobacivanja i prozivke bile su svakodnevica.

Svako spuštanje glave i gutanje knedla koje su u tim trenucima stajale u grlu samo su gradile osobu kakva sam danas.

Ta četiri zida moje sobe bila su moj štit i skrovište. Sa zidova su me skoro svaki put nakon povratka iz škole Britni, Madona i ostala ekipa gledali dok plačem i bez razloga krivim sebe za to što jesam.

Oni su me na neki način ohrabrivali, bili su u tom periodu jedini koji su znali sve moje slabosti.

Strah dobija svoju moć kada se kao mlad nađeš u sredini koja je spremna da ne razume, osudi, odbaci, ismeje sve što prepozna kao drugačije od sebe. Porodica takođe nesvesno ume da vas vuče unazad i drži u mestu. Retko ko iz porodice bi u malom provincijskom mestu javno podržao svoje dete, jer: šta će reći ljudi!

Porodica ume da vam usadi tu potrebu da žrtvujete sebe zbog porodičnog obraza, da nekom drugom bude dobro, ne shvatajući koliko baš to ume da bude sebično.

U sve ovo sam se uverio pre nekoliko meseci kada sam objavio svoj prvi tekst koji je dospeo do mojih. Članove moje porodice su komšije i poznanici zaustavljali na ulici sa brojnim pitanjima.

Iz neznanja i potrebe da se izmigolje iz onoga što nisu želeli da znaju o meni samo su mi svojim porukama tipa: Kako te nije sramota, sramotiš nas… itd stavili do znanja da nikada nisu ni bili tu, da nikada nisu ni želeli da me čuju, nikada nisu želeli da me znaju, nijednog trenutka me nisu pitali kako je meni, a to mi je  svih ovih godina bilo najpotrebnije!!!

Mislim da nikada ništa ličnije nisam nikome rekao, ali ono što je najpotrebnije svakome od nas je porodica. Ono što me uvek činilo nepotpunim, često nesigurnim u sebe je porodica, ali čak i to me sada, poput svih onih situacija iz srednje škole, dobacivanja, ismevanja, čini jačim.

U nekom periodu nakon dvadeset i druge godine, sećam se da nisam noćima spavao želeći da napravim drastičnu promenu u svom životu.

Umeo sam da sednem na bajs i da se sa slušalicama u ušima vozim po ulicama sela u kojem sam odrastao, a koje su već nakon devet uveče puste.

Tih dana je tek počelo da greje ono prvo prolećno sunce, ono sunce koje i te kako ume da pokrene, naročito nakon duge i depresivne zime.

Sa ogromnim koferom ušao sam u dnevni boravak i saopštio svojima da se selim za Beograd.

A pre toga sam se prvi put zaljubio…

NASTAVIĆE SE…

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.