Evo kako je Nebojša Glogovac zauvek promenio naše živote

Vest o smrti legendarnog glumca, Nebojše Glogovca, pogodila me je prilično lično. Otkad sam pročitala tu nesrećnu činjenicu, plačem svakoga dana. I znate ono kada vam umre član porodice, pa imate potrebu da se čujete i razmenite uspomene i sa rođacima sa kojima se ne čujete često? Tako je bilo meni i mojim kolegama iz Exkluziva u petak.

Njegova smrt potresla je Martu, Ivu, Nikolu i mene. Otišao je neko naš. Neko zbog kojeg je bilo zadovoljstvo raditi u redakciji zabavnog programa Prve televizije i neko posle čijih intervjua mi nismo ostajali isti.

Sećam se sa kojim žarom smo se utrkivali da radimo sa njim. Njegove premijere prijavljivali smo mesecima unapred, a smene uklapali po satnici snimanja intervjua sa Nebojšom. Uvek je to bio veliki dan za svakog od nas i za celu redakciju. Uvek sam imala to neko strahopoštovanje i tremu. Osećaj kao kada u osnovnoj školi idem na priredbu. Za razgovore sa njim spremala bih se temeljno. Razmišljala sam o pitanjima – da budu pametna, koncizna, da slučajno ne pomisli da smo mi neka glupa redakcija kojoj je žutilo bitnije od umetnosti, a da sam ja jedna obična neupućena novinarka. Gledala sam njegove predstave, pa onda dok su glumci još na sceni, pomalo nekulturno vadila mobilni i pisala teze, da slučajno nešto ne zaboravim. Vodila sam i računa šta ću da obučem, baš kao i za svaki drugi veliki dan. Jer razgovor sa njim zaista to i jeste bio. Ono što pišete zlatnim slovima svoje televizijske biografije.

Njegova mudrost, blagost, šarm, pamet, načitanost i jednostavnost su isijavali. Sećam se da se izvinjavao što je na intervju, pred premijeru filma Skidanje, kasnio 5 minuta. Svaki put se zahvaljivao i sa osmehom odlazio. Na svaku našu pohvalu i poređenje sa starijim bardovima glumišta prekidao nas je i govorio da nije to baš tako.

Na konferenciji za novinare povodom premijere filma “Branio sam mladu Bosnu”, većinu intervjua tada je posvetio podršci i isticanju kvaliteta mladih glumaca koji su igrali sa njim u tom filmu. Za sebe je rekao da na platnu uglavnom traži, verovali ili ne, svoje greške i propuste i da mu je to veoma bitno. Pitala sam ga, pomalo šaljivo, da li mu je isto tako bitno da na filmu bude lep, a on je kroz smeh odgovorio: “Ja sam od toga odustao. Not my cup of tea. Ne igram na lepotu”.

Nije pričao samo o ulogama. Sećam se sa kojim je žarom bio uz udruženje Nurdor i sa kojom tugom u glasu čitao izjave roditelja dece obolele od raka. Za Exkluziv je tada rekao: “Plašimo se gadnih bolesti, nemaštine, raznih stvari… ali kada to dođe, kada se čovek uhvati u koštac sa time, to postane nekako realnije, nekako opipljivije i nekako se čovek u samoj borbi sam sastavi i živi sa time. Tako to rade hrabri ljudi!”

U petak smo se, mi bivše kolege, prisećali trenutaka sa njim. Nikola me je pitao kako sam, jer zna koliko ga volim, a Marta mi je pričala kako joj je Nebojša pričao viceve na setu. Plakali smo. Plakali smo jer je otišao, a bio je najbolji među velikanima, plakali smo i za tom redakcijom Exkluziva koje više nema, za nekim prošlim vremenima i zato što smo svesni činjenice da je sve prolazno. Plakali smo jer na kraju samo ostaju sećanja.

Žao mi je što nisam odgledala sve njegove predstave, žao mi je što neke koje sam pogledala nisam bar još jednom. Žao mi je što neću imati prilike da ga, sa svojom decom jednog dana gledam na pozorišnoj sceni i žao mi je što je ostavio svoju decu, kojima je najpotrebniji.

Žao mi je što je otišao najbolji. I nije najbolji samo sada kada je otišao. Sreća pa smo ga cenili i dok je bio živ. I na kraju, mi je drago što sam ipak imala priliku da ga upoznam i popričam sa njim. Drago mi je što smo živeli u istoj zemlji i u isto vreme. Drago mi je što sam ponešto naučila od njega, a između ostalog i to da za velike ljude govore njihova dela. Zato su tihi, a njihov ego je nevidljiv. Drago mi je što je oplemenio neki moj mentalni CV i što znam da je, zbog svih razgovora sa njim i njemu sličnih, bilo vredno godinama raditi, ponekad i sa onima koji su svetlosnim godinama daleko od njega.

Legende ne umiru, a oni lepi, kako Nebojša Glogovac kaže, bljeskovi života, zauvek ostaju u našim umovima.

Neka mu je večna slava i hvala!

Ružica Petronijević, 11.2.2018.

 

Komentari 1

  1. marina
    Reply

    uzas isto ruzo ..se osecam i ja kao da nam je clan porodice,kao i marinko manda…njegova recenica iz filma ubistvo sa predumisnjajem..J elo znam sve je to sranje…i smrt je sranje veliko…

    12 Februar, 2018

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *