Gej blog – Ne dozvolite da iko govori u vaše ime!

Pevačice i ostale javne ličnosti i te kako imaju uticaja na gej ljude u Srbiji, nažalost.

I to samo iz razloga što ne postoji niko drugi ko bi im privukao pažnju i postavio neke druge stvari na prvo mesto.

Smetalo mi je uvek kada o gej ljudima javno govore ljudi koji ih ne poznaju, ili ljudi koji poznaju nekolicinu njih i na osnovu njih generalizuju i donose zaključak da smo svi isti.

Ako sebe predstaviš kao nešto drugačije, a pritom želiš da te prihvate, moraš da znaš da to ne ide tako.

Budi drugačiji, budi svoj, ali to što si gej ne ističi kao hendikep i kao nešto što mora da stoji u prvom planu, kao nešto što je tvoja osobina, jer nisu baš sve osobine sjajne.

Imam oko sebe dosta prijatelja koji vode potpuno normalan život, na ulici da ih sretnete nikada ne biste posumnjali da su gej i mogu vam reći da su jako srećni zbog te činjenice.

covek

Oni su doktori, advokati, odlaze u pozorište, nisu im strane ni fudbalske utakmice, i oni imaju dosta strejt prijatelja koji znaju za njih, ali to nije ni bitno, bitno je da su srećni, jer su prihvaćeni kao ljudi, a da pritom nisu ni paradirali ulicama, nemaju potrebu da istaknu svoje seksualno opredeljenje, već se ističu svojim ljudskim osobinama.

Kada sam dobio prvi, ozbiljan posao kod poslodavca koji je naširoko poznat kao prava srbenda, ona koja je preživela devedesete, imao sam dozu straha, iz razloga što sam želeo da budem prihvaćen zbog toga što jesam.

Znali su na poslu svi da sam gej, ali se nisu ophodili prema meni kao da sam nešto drugo. Štaviše, osećao sam dozu poštovanja od strane brojnih kolega, a bilo ih svakakvih, od onih  sa kajlom oko vrata, do onih zagriženih za fudbal kojima su p****i  nešto što ne treba da hoda zemljom, i da ne nabrajam… sa svima njima sam sarađivao odlično.

Sa pomenutim poslodavcem nisam imao lično kontakt, ali opšte poznata činjenica je bila da je homofobičan i da u svom okruženju ne želi gej ljude. Nakon izvesnog vremena bio sam pozvan kod njega na sastanak. Neću slagati i reći da mi je bilo svejedno, jer nije. Živeo sam od tog posla i nisam želeo da budem otpušten samo zato što sam plav, tankog glasa, feminiziranih pokreta i zato što često umem da sednem i prekrstim noge…  Baš tako sam i seo preko puta njega, dok je on na svoj način objašnjavao šta mu se dopalo, a šta nije u mom radu. Naša komunikacija bila je poslovna, znao je sa kim ima posla i da je prekoputa njega ono što najviše mrzi iz njemu poznatih razloga, ali umesto otkaza, dobio sam opomenu da sednem lepo (da otkrstim noge) i povišicu plate zbog nove funkcije koju mi je dodelio.

Kada sam „preživeo“ radno mesto gde su svi manje više iz provincije i gde je gej tabu tema, onda sam stavio prst na čelo i zapitao se: zašto bi ostatak našeg stanovništva reagovao drugačije na homoseksualce, ako bi ih upoznao kao ljude koji se suočavaju sa istim situacijama kao i oni, a ne kao nešto što mora da se istakne kao drugačije.

Ne želim da neko drugi govori u moje ime i predstavlja mene i mnoge koji su slični meni na način na koji to rade svih ovih godina. Ne treba nama parada, parada treba onima koji imaju novčanu dobit od nje. Nemamo možda prava kao i svi ostali, ali ta prava se ne stiču tako što će stotinak ljudi šetati centrom Beograda, dok se u udarnim vestima kao informacija ističe činjenica da je pomenuta šetnja koštala ne znam koliko miliona. Na taj način sami sebi udaramo šamar.

Pričajte sa ljudima, priđite im kao čovek, ne kao gej, pokažite im ko ste, a ne šta ste. Rezultat će vas oduševiti.

Podeli ovaj post:

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.