Mali princ – Delo istinskih osećanja

Praznici su jedni od onih dana kada se u nama probudi usnulo dete, za koje nekako uvek zaboravimo da je još tu, pa nas onda buđenjem iznenadi. To je ono vreme u kome želimo šareno, kad sanjamo, šetamo, pa čak i kad čitamo. Ako se pitate koja bi to najšarenija i najdirljivija knjiga bila idealna za čitanje, kada vas dete u vama na to pozove, odgovor je jednostavan: Mali princ!

To definitivno nije samo knjiga za decu, niti knjiga za odrasle, to je knjiga za sve nas kada je neophodno da se setimo onog najvrednijeg i najvažnijeg o ljubavi, prijateljstvu, snovima, nadama, detinjstvu, a pre svega o sebi! Mali princ, iako ne tako opširan roman, je knjiga sa elementima filozofskog, ali i avanturističkog romana. Ali pre svega to je priča između dva u svetu usamljena čoveka! Jednog malog dečaka, zalutalog na zemlju i jednog odraslog čoveka sa dušom deteta, neshvaćenog u svetu odraslih. Prva knjiga koja nam govori da su odrasli zaista čudni, na skriven i dirljiv način uči da dete u sebi nikada ne smemo izgubiti! Roman počinje posvetom prijatelju Leonu Vertu, kad je bio mali dečak. Ipak ono što prvo saznajemo iz ovog romana jeste da su odrasli vrlo čudni, i umesto slona u zmijskom caru, oni prosto vide šešir! Nedostatak mašte najveći je znak otuđivanja od detinjstva! Ipak, prva osoba koja će prepoznati slona u zmijskom caru biće upravo zlatokosi dečak sa asteroida B612, i tako će u pustinji započeti ovo neobično ali vredno prijateljstvo.

Ruža: Priča o Malom princu i njegovoj ruži dirljiva je priča o shvatanju ljubavi i žrtve, jedne nevine duše. Mali princ na svom veoma malom asteroidu B612 odgaja svoju ružu koja jedva da ima dva trna, ali je svesna svoje lepote i iskrene ljubavi Malog princa. Ružina gordost ranjava dečiju dušu, Mali princ odlazi na put, misleći o svojoj ruži i bolu koji su jedno drugome zadali. Ruža je ovde metafora ljubavi, žrtve i bola! Ruža je zapravo jedna zanosna i puna protivrečnosti, žena.

Nisam tada uopšte ništa shvatio! Trebalo je da je cenim po delima, a ne po rečima. Omamljivala me mirisom i nadahnjivala me. Nisam smeo da pobegnem! Trebalo je da pogodim njena osećanja koja su se krila iza sitnih lukavosti. Ruže su tako pune protivrečnosti! Ali, bio sam isuviše mlad da bih umeo da je volim!

Ovo je prava alegorija jedne ljubavi, prividno utkana u delo za decu. Dirljiva i razvijena do kraja, u susretu malog princa sa ostalim ružama, jer uvidevši da na svetu postoji toliko drugih, sasvim običnih ruža, on je zapravo shvatio istinsku vrednost i posebnost svoje!

Lisica: Došavši na zemlju, Mali princ sklapa brojna prijateljstva, ali ono najupečatljivije je sa Lisicom. Još jednom Antoan de Sent – Egziperi razbija klišee, jer ovde lisicu ne srećemo kao lukavu, već kao biće kome je potrebno da bude pripitomljeno! U pojmu pripitomiti krije se priča o stvaranju veza, koja je svakom čoveku potrebna da bi opstao u svetu otuđenja. Pripitomiti znači da postaneš nečiji i da neko postaje tvoj, i ništa veće od toga na svetu ne postoji. Pripitomiti znači odrediti se u svetu kao nečiji i time postati jedinstven, važan i dovoljan!

Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, a vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica, slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio moga prijatelja i ona je sada jedinstvena na svetu!

Ruže su se osećale veoma nelagodno.

Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik bi pomislio da moja ruža liči na vas. Ali ona sama je značajnija od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavio pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve – tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.

Fenjerdžija: Na svome putovanju Mali princ sreće razne odrasle ljude, koji su nezadovoljni svojim poslom, jer su sami, gordi i oholi. Da bi uspeli potrebni su im drugi ljudi, ali ne da bi ih usrećili, već da bi im služili. Kralju su potrebni podanici da vlada, Narcisu publika koja mu se divi. Jedino je fenjerdžija srećan čovek, jer njegov posao usrećuje druge! U ovoj pričici o fenjerdžiji, mi učimo da je mnogo značajnije davati nego primati, i da je istinska sreća usrećiti drugoga.

Ovog ovde, reče u sebi mali princ dok je produžavao svoj put, prezirali bi svi, i kralj, i uobraženko, i pijanica i poslovan čovek. Međutim, to je jedini koji meni nije smešan. Možda zbog toga što se bavi nečim drugim, a ne sobom.

U ovaj predivni roman – minijaturu uključene su još neke od osetljivih tema, a to su rastanak, smrt i zaborav! Ovo je delo istinskih i istančanih, još neiskvarenih emocija bliskih dečijoj duši. Ono koje podseća da dete u nama treba svakako buditi što češće, da moramo verovati i nadati se, voleti i biti pripitomljeni! Jer samo tako život ima smisla.

A onda kada ništa više ne razumete i sve vam nekako pomalo smeta, setite se:

Odrasli su zbilja vrlo čudni!

Nemojte odrasti – pripitomite i budite pripitomljeni!

Teodora Vuković

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.