Na koncu jula sad već poprilično odmakle 2013. godine imala sam prilike da se bliže upoznam sa Švedskom i svime što je čini (meni bar) specifičnom i interesantnom.

Škola u kojoj sam pohađala letnji kurs nalazi se na ostrvu Ćern (Tjörn), nekih tridesetak kilometara od Geteborga. Kampus je šarmantan, izgrađen u onom pravom skandinavskom stilu, od drveta i sa velikim prozorima kroz koje intenzivno prodire svetlost letnjeg dana. Oko škole – šuma. I livade. I brda. Ostrvo ima oko 15000 stanovnika i oni su uglavnom skoncentrisani na obali ostrva, te je u unutrašnjosti stanovništvo prilično proređeno. To mi uopšte nije smetalo. Primorski vazduh, svež i rezak budio me je svakog jutra i toliko je prijao da meni, kofeinskom zavisniku, kafa nije bila potrebna. Zamislite da na putu do menze gledate s desne strane šumu, a sa leve talase brda i udišete najčistiji vazduh ikada. Mislim da mi neće biti boljeg buđenja skorije. Priobalje ostrva je saga za sebe. Švedska obala je u celosti razuđena i prošarana brojnim manjim i većim ostrvima. Spuštala sam se biciklom do gradića Herhamna i kroz ceo put me je pratilo more po kome je sunce rasulo svoj odsjaj i negde-negde neka drvena vikendica u pastelnim bojama, sa obaveznom švedskom zastavom koja se ponosno vijori ispred. Jedrilice, barke i čamci odmaraju dok se ljudi kupaju u iznenađujuće toplim vodama Severnog mora.

Osim za čulo vida, te tri i po nedelje godile su i čulu ukusa. Imala sam prilike da probam najlepšu riblju čorbu ikada, kao i famozne ćufte i rolnice sa cimetom. Pauze između predavanja koristili smo za ispijanje kafe i grickanje hrskavog dvopeka sa marmeladom od kajsija.

Ono što će ostaviti dubok trag u mom sećanju su i ljudi koji su se našli u mom okruženju. Od divnog nastavnog osoblja do prijateljski raspoloženih kolega iz najrazlicitijih krajeva sveta. Pričali smo isključivo na švedskom, iako smo mogli da idemo linijom manjeg otpora i opušteno ćaskamo na engleskom. Vremenom smo se toliko usavršili da smo počeli i da sanjamo na švedskom, što je valjda i bio cilj čitavog kursa. Zajedno smo bili fascinirani predusretljivošću i otvorenošću Šveđana, jer je to bilo potpuno suprotno predrasudama koje smo čuli. Celo ostrvo je zračilo pozitivnom energijom i mirom jedne ,,države blagostanja”. Uživali smo u vožnji bicikala, divili se ostrvskim predelima, šetali satima i pričali o našim svakodnevicama. Tih dana stekla sam prijatelje sa kojima sam do današnjeg dana u kontaktu i sa kojima sam se videla i nakon kursa.

Svako od nas je bio prihvaćen jednako srdačno i svakom je posvećena jednaka pažnja. Podsticali su nas na razgovor, otvorenost i cenili su naše različitosti. Saznali smo podrobnije o tome kako Švedska funkcioniše iznutra, koje su glavne delatnosti, i kako se odnosi prema ljudskim pravima i pravima ugroženih, kao i koliko im pažnje posvećuje. Shvatili smo da Švedska (iako se to sigurno nekim primerima može problematizovati) zaista teži jednakosti i da je čitavoj toj temi dato mnogo više prostora nego što je to slučaj u mojoj zemlji.

Utisci koje ja prenosim ne mogu biti pozitivniji i ne mogu, čak i kad bih htela, da izdvojim nešto što mi se nije dopalo. To su samo tri nedelje, ali te tri nedelje su bile ispunjene do maksimuma, gde sam svakoga dana videla, okusila ili čula nešto novo što me je približavalo zemlji jezika koji sam studirala. Pravi susret sa jezikom i kulturom savremene Švedske.