Jelena Nikolić, poznatija kao Kontrakulturna, dobra je prijateljica našeg portala i zato smo zaista srećni što je napisala kolumnu za sve vas. Uživajte! 

Strmoglave se na glavu prepletene ruke od prošle noći. Brzinom svetlosti počne da te obasipa jeza svaki put kada odeš da se tuširaš i prolazi kroz svaki deo tvoje progesteronske baze.

Setim se okretanja na stomak i šaputanja o tome kako bismo još.
Uzdaha.
Polusvanuća.
Polupojačanog mobilnog telefona kroz koji šapuće Skun Anensie i kroasana koji neće biti hrskavi za doručak ujutru kojim bih da te šarmiram.
Setim se tako pogleda koji bih da ostavim još dugo na sebi i s kojim bih volela da mi šnira haljinu koju oblačimo za porodičnu večeru, iako bi je rado bacio kroz terasu.
Navre odjednom more emocija koje imaš samo kada selektuješ ono čemu želiš da daš deo sebe i ono za šta nikada nisi siguran da taj deo neće baciti u trenutku ejakulacije. 

I trudim se tako da ubedim sebe da nikada neću biti obična žena.
Romantična i srceparajuća, sa „no hard feelings“ stavom i sa previše šminke na licu.
Obrćem se u krevetu kao vašarski ringišpil dok mislim o tome kako je još prerano za masturbiranje i kako napaljene klinke, kažu, odrastaju.

Ponovo smo se kresnuli sinoć.
I da, kao i obično, početak je bio krajnje oduševljavajuć. Kiša smućkana sa sivim nebom, ja klasično sama na terasi na kojoj tenda opsturbira venecijanere, tripujem da lampa ispod stola baca neki do sada neviđen snop svetlosti i da je ovaj put sigurno krenuo do mene da bi me zavoleo.
I nije mu teško, da pokisne ili se oklizne, da usput pošalje još deset poruka, da te pita da li ti iz prodavnice nešto treba i da na vrata uđe bez imalo oduševljenja što ti na krevetu ležiš pripremljena za njega.
Naravno, naravno da ne zna to da si do beskraja stidljiva i da misliš kako treba da ostaneš čelična lejdi. Naravno da mu na pamet ne pada to da tebi seks nije ni upola bitan koliko njemu.
Naravno da nema pojma da si tako ležala svega dva puta u životu i da si beskrajno uštogljena zato što se ne srećeš sa morem piša i čak znaš i da ih izbrojiš na pola prstiju jedne ruke.

Kako to obično biva, stvari su uvek drugačije nego što se čine, te ako ste do sada pokazivale svoje beskrajno snažno lice nezavisne žene koja neće primiti sve dok ne bude sigurna da je neko tu, ili ako ste besomučno merile i premeravale stotine metara nepoznatih polnih organa posle grada, muškarcima to obično biva jednako.

Oni nikada ne znaju broj usana koje ste poljubile, ni intenzitet ni brzinu telesnih tečnosti koje klize niz vaše noge. Da vam odmah bude lakše – Muškarci su tu da kresnu.
Znam.
Nasmejana lica svih onih žena koje svesrčano i celodušno veruju u zajednicu koja se zove: „ljubav prema nekome“, sada verovatno dobijaju izraz koji ne bi baš obilovao lajkovima na instagram selfiju u prime time – u. 

Zato su tu, bez uvoda, razrada i zaključaka, zbog toga i ležu u vaše krevete.
Stvari sam pogledala drugačije svaki put kada bih pomislila da svoje ruke mrsim kroz nečiju tuđu kosu. Neću. Ne umem.
Sve i da je neko pored mene zbog naših izmešanih silueta i mog talambasanja nad njima, ja sam tu zbog nečega što moje talambasanje čini božanskim.
Biram da uživam onda kada spavam pored nekoga i sa nekim.
Onda se vratim u telo najdosadnije žene, pa štikliram sve one stvari zbog kojih sam spavala na ramenu koje ne bi da me se seća, pa dok se šetam Bulevarom nabrajam: miris, ogrlicu, prste, oči, pogled, ukočenu vilicu, kolena koja se tresu, prste iznad moje glave, jastuke pobacane po podu, ipak hrskave kroasane, odustvo brzog oblačenja i nasmejem se svemu što moje telo ume i mora da zapamti.

Ne postoji telo koje ne pamti telo, ni um koji razmišlja o onome ko o njemu ne misli.
Nema znojavih leđa, bez kapljica na stomaku preko puta i nema otkucane poruke onome ko je nije kucao dok ti nisi bila „na mreži“.
Život je svota muško – ženskih sranja zamotana u svežanj za Minestrone supu i nijedan sastojak koji se u ključalu vodu dodaje nije ubran tako što si ga sama brala.
Seks, tuga, patnja, obeshrabenje, okretanje glave, nejavljanje, čežnja, zabluda nikada nije jednosmerna ulica u kojoj putokaze stavljaju samo tvoji građevinski radnici i ma koliko satova sada otkucavalo u različitim etapama PM – ova i AM – ova, kazaljke se uvek sklapaju u nekom trenutku večnosti kojom prepletene prste sam uplićeš.

Probudila sam se jutros i žvakala kroasan od pre dva dana. Napisala sam novu kolumnu i očistila terasu. Ne volim žene koje kažu: „Hajde nešto da radimo“ pa današnji dan, kao i svaki sledeći gledam da ulepšam onima koji su još uvek tu.
Još uvek nisam oprala jastučnice od pre mesec dana i i dalje držim ubrus pored kreveta.
Kad god počne kiša, ja počnem da se ježim i ponosno govorim da i dalje plačem uz romantične filmove.
Ne sviđa mi se ništa što me pomeriti neće istim intenzitetom i ne čekam da nam ptičica na satu promeni planove u moju korist.
Odbijam sve semene tečnosti koje će mi isprljati posteljinu i doživljavam orgazme samo onda kada predigru začini neko sa kim je doručak uvek svež.
Folirala sam da nemam šminku i da je bela majica obična majica koju nosim po kući tu noć kad si pokisao uleteo u moj stan.
Naravno da sam slušala Skunk Anensie i zamišljala kako bi bilo lepo da si me skontao na vreme.
Popravila sam venecijanere i lampu obožavam da izbacim na terasu.
Svaki put kada bojler krene da se prazni, ja počnem da se ježim, jer nema vruće vode.
Bilo je lepo, jer u meni traje sve ono što je trebalo da se ne prekida zbog kontinuitetskih lepota. 

Ali… 

Moram da palim sad… 

…jer u nekim pričama nije bitno koliko vremena je iskorišteno, već koliko vremena je potrošeno. Nije bitno ni kome je teško, ni ko se otrgao. Nije čak bitno ni kada će se ponovo okrenuti isti broj telefona ni da li ti nešto nedostaje. 

…jer, pobogu, nedostaje svakako.

U nekim pričama bitno je da ne prestaju samo zato što si ih započela i da bez obzira što su bile jeftine ti i dalje smišljaš aukcijsku cenu.

Nije bitno ni da li je karma kurva ni da li ćeš osvetoljubivo da odbiješ poziv.
Bitno je samo da se spakuješ i kreneš i pritom nikoga ne povrediš dok u svojim štiklama silaziš niz nečiji ego.
Pokupi stvari i otiđi, jer nekoga moraš i da ne zaboraviš.
Čitaj: samo oni koji osećaju ne znaju da zaborave, oni koji zaborave, ne znaju kako je lepo sećati se!!!

„Dobar dan, prazan kroasan i avokado.“ 

Lepo je biti u Beogradskoj ovog jutra.

Kontrakulturna

Više o njenom životu i poslovnim uspesima, pročitajte ovde!

Kontrakulturna – Spremna za novu epizodu