Svakoga dana nešto čekamo. Čekamo u redu na kasi, čekamo autobus, raspored ispita, konkurs za posao, poruku, poziv, vreme ručka… Ova sitna čekanja sastavni su deo naše svakodnevice, ponekad nas iritiraju, ponekad ih smatramo gubljenjem vremena, na neki način oni su test našeg strpljenja, ali šta je to naspram čekanja na pravu ljubav?

Živimo u XXI veku, u vremenu koje nikoga ne čeka, i svi uporno žurimo da nam se nešto desi, a dešavanja za kojima trčimo prolaze pored nas, kao propušteni autobusi. Čekati na ljubav znači zapravo odabrati, postaviti jasna očekivanja i čekati da se to i ostvari! Ne treba dati sebe bilo kome, jer taj neko nije ono što čekamo, nije onaj koji će znati da vidi naše vrline, da ostvari naše snove!

Ne znam kako izgleda priča koju čekam, ali siguran sam da ću je prepoznati čim je ugledam. I zato, molim vas, ne prilazite mi ako niste moja priča. Ona će naići jedne noći, pa ako vidi da mi je sto zauzet, bojim se da će otići zauvek.

Unapred hvala.

-Momo Kapor

Vidite, sećam se da sam se strašno potresla kada sam pročitala da je Ivo Andrić čekao svoju suprugu Milicu 30 godina! Toliko je dugo nosio sa sobom svoju Jelenu, ženu koje nema! Laza Kostić čekao je susret sa Lenkom u onom životu, među javom i med snom! A Konstantin Simonov napisao je himnu cekanju:

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti

niti će znati drugi

da si me spasila ti jedina

čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako

preživeh vatru kletu, —

naprosto, ti si čekati znala

kao niko na svetu!

Svi ovi ljudi čekali su svoje velike, prave, bajkovite ljubavi. Ne bilo kakve, ne instant, već one koje dozvoljavaju čekanje pisma, nadu, udvaranje. One koje potresaju dušu – zbog kojih se ne spava! One ljubavi, kojima se svako od nas nada, ali zaboravlja na njih pred onim sitnim pokušajima, koji se gotovo uvek neslavno završe!

Smatram da treba čekati, nije to samo fraza. Ne kaže se uzalud strpljen spasen! I sve dođe u pravo vreme, onome ko zna da čeka!

A dok čekamo, radimo na sebi, spremamo se za susret sa metafizičkim, sa ljubavlju koja je van klišea i patetike, toliko jaka da sve prevazilazi! Nije to nešto čega više nema, već je nešto za čim nismo dovoljno pažljivo tragali. To je priča stara kao vreme! Verujte i nadajte se, jer…

Verovanje je neodstupno čekanje onoga čemu se nadate!

-Milo Lompar

Teodora Vuković