Gej blog – Stranac sa semafora

Nisam neko ko će tek tako i neobazrivo da pogleda nekoga u oči na sred ulice, u sred bela dana… ali tog dana sam to uradio.

Istog trenutka kada su nam se pogledi sreli spustio sam glavu i pokušavao da sakrijem smešak. Čekanje na semaforu kao da nikada nije trajalo duže. On je nastavio da gleda u mom pravcu i znao je da to mogu da primetim, a verujem i da je znao bolje od mene šta je radio…

Kada se upalilo zeleno na semaforu ni sam nisam znao da li želim da krenem napred, ali zajedno sa njegovim načinio sam i ja svoj prvi korak preko pešačkog. Već nakon trećeg koraka bili smo jedan pored drugog. Kada su nam se ruke dodirnule znali smo da je već uveliko bio red da razmenimo i koju reč.

  • Lep dan. Rekao je smeškajući se činjenici da smo potpuni stranci koji su iz čista mira započeli konverzaciju.
  • O, da, baš je lep dan. Izgovorio sam ne skidajući osmeh sa lica. Predstavio sam se, a onda sam shvatio da i dalje hodamo zajedno, a bio sam siguran da nemamo isto odredište.

Razgovor se svodio na one prve i osnovne informacije koje razmenjuju dva potpuna stranca kada se prvi put upoznaju.  Prijao mi je način na koji postavlja pitanja, prijalo mi je to što je uvek imao neku opasku, što je o sebi govorio umerenije od mene, i što je dozirao sebe jasno ostavljajući meni prostor. Stali smo negde na sredini Knez Mihailove koja tog letnjeg dana i nije vrvela od ljudi. Godišnji odmori su učinili svoje, pa je ceo grad delovao nekako prazno. Stajao je tačno ispred mene. Rupice na obrazima i samouvereno vladanje trenutnom situacijom probudili su ne samo leptiriće u mom stomaku, već i čitav insektarijum. Nisam znao s koje strane mi zuji u ušima, sa koje strane osećam blagi topao vetar, samo sam znao da želim da stojim pred tim crnim očima i da želim da pričam i da slušam osobu koja mi je petnaestak – dvadeset minuta ranije bila potpuni stranac.

Ostavio sam mu svoj broj, ali nisam želeo da uzimam njegov, ubeđen da će se ubrzo javiti i da će se cela ova letnja igra pretvoriti u nešto lepše i ozbiljnije.

3 MESECA KASNIJE

Naravno da se nikada nije javio, a da se neće javiti sam shvatio tek nakon nedelju dana. Lažem, dve! Optimizam.

Subota je za one koji su sami nova šansa za tri stvari: Da nađu dobrog partnera za jednu noć, da se zaljube, a ako ništa od toga ne bude, uvek mogu da se dobro izđuskaju u jedinom gej klubu u gradu.

Četvrta stavka koju nisam naveo kao mogućnost je da naletite na osobu za koju ste mislili da je umrla pod nerazjašnjenim okolnostima.

Stranac sa semafora bio je ponovo preda mnom, i to negde između ponoći i jutra i daleko od prvog, a blizu poslednjeg pića.

Ništa mi drugo nije preostalo tog trenutka kada se stvorio ispred mene nego da ga pozdravim sa osmehom. Uzvratio mi je neočekivano – poljupcem!

Taj poljubac je automatski smanjio broj promila u meni, ali je pojačao nešto drugo – želju da taj poljubac nikada ne prestane.

To „ludo“ što je probudio nastavilo se i u putu do njegovog stana. Zagrljeni i sa željom da se ljubimo na svakom koraku kao da nismo u Srbiji, spuštali smo se ka Dorćolu pešaka, bez straha da ćemo u nekom od prolaznika probuditi želju za nasiljem.

Detalje iz stana neću prepričavati, jer nisu u skladu sa sadržajem sajta, ali nakon svega dugo smo ležali i pričali, čak nam ni jutarnje sunce koje je išlo direktno u nas nije smetalo. Zapravo ništa nije remetilo to savršeno jutro i tu savršenu energiju koja je strujila, a koju je prekinula njegova izjava da nakon svega što je prošao nije siguran da bi mogao da bude sa bilo kim u vezi!

Nekome ko na svoju ruku, često i štetu, stvara iluziju o vezi sa nekim sa kim se skapira ne treba govoriti ovako nešto, ali niti je on znao u potpunosti ko leži pored njega, niti sam ja znao onog dana kada sam zakoračio sa njim preko pešačkog sa kime sam zakoračio.

Nisam želeo da se samo viđam sa njim, jer sam jedan od onih koji uvek žele da znaju kuda idu. Ne zato što sam nestrpljiv ili radoznao, već kako bih bio oprezniji, kako bih sebe na neki način zaštitio.

Čuli smo se s vremena na vreme, razmenili bismo po koju poruku i svaka bi mi izmamila osmeh na lice, ali sve se završavalo na tome.

MESEC DANA KASNIJE…

Nakon što sam se rastao sa drugom sa kojim sam imao ustaljenu rutinu nedeljom, a to je bio ručak i šetnja gradom koji krajem jeseni i dalje ima života u sebi, odlučio sam da prošetam gradom potpuno sam.

Želeći sebi da prekratim put pretrčao sam ulicu van pešačkog prelaza, a koliko sam zakoračio na drugu stranu ulice čuo sam kako me neko doziva.

Stranac sa semafora išao je ka meni. Sam, sa širokim osmehom i rukama. Pozdravili smo se, zagrlili i nakon onih par standardnih pitanja pozvao me je da prošetamo zajedno. Nije bilo razloga da ne prihvatim šetnju sa nekim ko se trudi da u njegovom društvu budem nasmejan.

Nedeljom svi putevi vode ka Kališu, ali to ne znači da se tu i završavaju. Našli smo neko odlično mesto sa koga se pružao savršen pogled.

Odjednom, potpuno neočekivano smo se poljubili, uprkos činjenici da smo okruženi strejt parovima, i da ljudi prolaze na svega dva metra od nas. U tom trenutku me ništa nije plašilo, znao sam sa kim se ljubim, i znao sam da je to taj trenutak  kada su prestale moje iluzije o ozbiljnoj vezi sa njim. Znao sam da nije on taj savršen partner koga sam zamišljao, što ga je ipak činilo posebnim. On je te večeri bio neko ko mi je pružio  savršen  trenutak, a o ljudima koji imaju takav dar malo znate. Pamtite ih uglavnom samo po trenucima u kojima ste leteli.

Podeli ovaj post:

Komentari 1

  1. ljiljana1511
    Reply

    Divan tekst

    7 April, 2017

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *