Ne znam kako bi se ti suočio sa onim što ja zaista jesam. Nisi sada tu, nikada nisi ni bio. Ne znam i ne znam da li želim da saznam – sada, posle 28 godina postalo mi je svejedno. Verujem da je za svakog oca na područiju Balkana najveće prokletstvo da mu sin bude p***r!

Kako se sa tim stvarima suočavaju očevi to samo oni znaju. Oni su figure koje se najmanje pominju u životu gej ljudi na našim prostorima. Neki zato što su povređeni jer ih očevi ne prihvataju, pa zato izbegavaju priču o njima, a neki zato što sa očevima nikada nisu ni uspeli da uspostave blizak i iskren odnos. Ja spadam u grupu onih koji, iz određenih razloga, nikada nisu ni imali takvu figuru!

Potreba gej ljudi da glavnu mušku figuru u svom životu ne povrede sprečava mnoge koji su odrastali uz oca da se javno autuju pred društvom i porodicom, ali i pred sobom. Međutim, tada nesvesno ubijaju sebe! Prihvataju stanje takvo kakvo je, prihvataju pritisak i gušenje sopstvene slobode i nesvesno se pretvaraju u žrtve samo da ne bi povredili one koji su im celog života usađivali životne vrednosti koje verovatno ni sami ne poštuju.

U većini slučajeva očevi teško prihvataju ovakve stvari. Osećaj za koji ne žele da priznaju da je sebičan i samoživ ih često natera na nepromišljene stvari, poput odbacivanja sopstvenog deteta, koje u većini slučajeva završi na ulici. Nabacivanje krivice, omalovažavanje, sve osim jedine bitne stvari – razumevanja.

Često razmišljam o tome kako bi moj život izgledao i kakvi bi moji stavovi bili da sam odrastao uz oca. Verujem da se ne bih usuđivao, zbog svega gore navedenog, da obema rukama zgrabim slobodu koju sada imam. Svi oni rođendani do dvadesete bili su rezervisani za tu jednu jedinu želju: da ga upoznam i da saznam zašto nije želeo da rastem uz njega! Ne znam da li mi je ikada falio, ali jedino što znam je da nikako nisam uspeo da razumem kako je mogao da okrene leđa mami i meni, ostavi nas i povredi!?

Kako sam sazrevao shvatao sam da je mojoj majci oduvek bilo teško da priča na tu temu, tako da na prstima jedne ruke mogu da nabrojim koliko smo se puta dotakli njegovog odsustva u mom životu. Samim tim su mi manjkale i informacije o njemu. Sliku o ocu sam do svoje 21. godine stvarao na osnovu ono malo priča koje sam čuo o njemu, a koje su, uglavnom, bile negativne.

Nakon toga sam ga prvi put i to sasvim slučajno video na fotografiji. Gledao sam u čoveka koji je trebalo, na prvom mestu, da pruži ženi koja ga je volela podršku u trenutku kada joj se život menjao iz korena. Gledao sam u potpunog stranca čije je prisustvo trebalo da moj put učini sigurnijim. Bio mi je potreban taj zaštitnički stav koji obično pruža uloga oca koji je, u mom slučaju, izostao.

Možda mi je falio samo da bih brže sazreo i ojačao za neke stvari. Možda je falio da neke puteve kojima sam išao učini lakšim, možda je falio kao autoritet, možda kao vetar u leđa, možda kao neko sa pravim savetom u datom trenutku, ali i bez svega toga sve je ipak ispalo kako treba, zato i kažem ovo možda.

Ne znam šta bi imao da mi kaže, ali svakako znam da bih imao vremena da ga saslušam i želje da ga razumem. Ne znam da li bi mu bilo svejedno da me prihvati baš ovakovog kakav jesam, ali on je, na kraju krajeva, poslednja osoba koja ima prava da bilo koga osuđuje. Njegova pojava u mom životu, nakon svih ovih godina, verujem da bi sada samo zadovoljila moju radoznalost, a njemu smirila savest i očistila karmu.

Nije meni nikada trebao otac da sa njim igram fudbal, niti da mu se poveravam. Trebao mi je samo kao sigurnost, a verujem da je u mnogim situacijama bio potrebniji mojoj majci nego meni. Tako da, dragi tata, kad god budeš odlučio da staneš ispred mene, moraš da znaš da mi ne duguješ izvinjenje za sve ove propuštene godine. Ne moraš od mene da tražiš oproštaj već od moje majke, jer te je ona poznavala, ona te je volela i nju si povredio!

Za mene si samo stranac!!!