Gej blog – Neki ožiljci više bole

U jednom od svojih blogova sam podelio sa vama priču o onom „nesretnom“ dočeku Nove godine, podsetiću vas – u pitanju je priča „Kako zalečiti slomljeno srce“.

Nikada nikome nisam ispričao šta se dogodilo iste noći kada sam stigao kući. Nikada nisam ni želeo da ispričam. Uvek je to bilo nešto samo moje. Sa ove tačke gledišta – moj najslabiji trenutak i nešto što nikada sebi nisam smeo da dozvolim.

Prelistavao sam stare dnevnike i shvatio da bi tu noć trebalo da podelim sa vama, jer kao što prošli put rekoh, ako ništa drugo, bar će neko možda naučiti iz mojih grešaka…

1. januar 2010.

Uveliko je vladala novogodišnja euforija od koje sam želeo što pre da pobegnem.

covek

Jedna od mojih veština bila je da neprimetno nestanem kada osetim da mi više ne prija atmosfera, ljudi… i ovoga puta sam je i upotrebio.

Čim sam se malo udaljio od kluba i ljudi, uprkos minusu, nisam mogao da ne popustim suzama koje su želele napolje, isto kao i ja iz kluba koji trenutak ranije…

Teško se mirila u tim trenucima realnost sa mojom iluzijom da neko do koga mi je stalo nikada ne bi uradio tako nešto…

Dok sam spuštene glave išao ka svojoj kući  pred očima sam imao „projekcije“  u kojima su bili svi naši trenuci i s vremena na vreme bi ih prekinule petarde čiji pucanj je odjekivao na svakih nekoliko sekundi.

Ušao sam u svoju sobu, jedino mesto gde sam te noći želeo da budem.

Nisam želeo da palim svetlo u sobi, nisam želeo da svlačim garderobu sa sebe…

Bez razmišljanja, bez straha od posledica, napravio sam dva ožiljka na zglobovima svoje ruke

I dalje nije bolelo toliko koliko me je bolelo to što sam bio razočaran u nekog koga sam voleo.

2017.

Danas nerado pogledam u ta dva ožiljka koji još uvek stoje tamo gde sam ih napravio, stoje i podsećaju me na to koliko sam bio slab i neiskusan.

Ta dva ožiljka će stajati tu zauvek da me opominju da niko i ništa nije vredno mog života i mojih osećanja.

Nažalost, sa pomenutim situacijama se suočava svaki drugi – treći homoseksualac, pogotovo u maloj sredini koja ne dozvoljava pojedincu da raste, da se razvija i bude slobodan.

Ja sam te noći imao sreće, jer je u sobu ušao moj brat, zatekao me je, pritekao u pomoć, ali ni te večeri, ni sedam godina kasnije me nikada nije pitao zašto sam to uradio.

Sada kada je prošlo skoro sedam godina od tog 1. januara, shvatam da to nisam uradio zbog ljubavi, niti zbog činjenice da sam odbačen, već iz nemoći, nesigurnosti  i manjka ljubavi prema sebi.

Podeli ovaj post:

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.