Nedostaje mi ponekad osećaj zaljubljenosti, ali one naivne, takoreći tinejdžerske, kada zaista osećate one leptiriće u stomaku, i kada ne procenjujete nikoga, već  se samo prepustite. Mačka je to u džaku, ali priznajte da je rasterećujuće.

Za nekoga ko sa sobom u veliki grad dovuče još veće ambicije i traume koje se često pokupe u maloj sredini, prva ljubav u velikom gradu uvek je dobra lekcija.

Oktobar 2013

Nikada više nisam sa nestrpljenjem čekao vikend i vreme za odlazak u jedini gej klub u gradu.

On tamo radi kao konobar, a ja sam već nekoliko vikenda unazad tamo sve do fajronta.

Kliknulo je samo odjednom i postalo je nezaustavljivo. Preko cele nedelje bismo se samo dopisivali i to satima, ali su zato petak i subota bili posebni.

Ubedljivo je bio najzgodniji konobar u klubu i imao je najlepši osmeh. Prema svima je bio ljubazan, iako su svi pored pića želeli da ga pipnu i štipnu.

Pratim ga petkom i subotom kako kruži među ljude i kako nasmejan dolazi do mene, da mi nešto kaže, da me poljubi ili eto samo da stane tu pored mene.

Jako je misteriozan, gotovo da  i ne priča o sebi, tako da mi je svaki susret sa njim bio kao neko novo otkriće. Znao sam samo da je pisac i da obožava knjige ali i Supermena.

Kad god je mogao da ukrade nekoliko slobodnih trenutaka, sklonili bismo se strane i bili sami.

Njegove šarene patike su odavale njegovu nežnu, ali i detinjastu stranu, a da nije toga bio ni svestan (kada kažem šarene zaista mislim tako – od fluorescentno zelene, preko žute i narandžaste do crvene boje bile su mu na patikama).

Znao sam da je u njemu dete, a deca ne umeju da sakriju ono što osećaju.

Kad god smo pričali, a pričali smo često, otvoreno i nekako drugačije, nikada nisam potegao pitanje veze, njegovog ljubavnog života, niti sam hteo da ozvaničimo naš odnos. Plašio sam se odgovora, a i on je uvek vešto izbegavao tu temu.

Već sam uveliko vodio rekord po broju vikenda provedenih u klubu, doduše ne mogu da zaboravim i nekoliko vanrednih susreta koji su se meni nepoznatim silama dogodila u toku radne nedelje…

Mart 2014

I dalje je bio za mene stranac do koga mi je stalo, pisac sa velikim ambicijama i željom da svojim rečima promeni mnogo toga  i jedno veliko dete, a ubrzo sam shvatio da su deca radoznala, željna avanture i istraživanja.

Sedeo sam u nekom društvu koje me je često opominjalo da spustim telefon, ali prepiske sa njim tokom radne nedelje bile su i više nego svete.

Jedan od radoznalih drugara želeo je da vidi ko mi to izmami osmeh svaki put kada pogledam u telefon. Sa euforičnom potrebom da podelim sa nekim nešto lepo pokazao sam mu njegovu  sliku.

• Maco, jel ti znaš da je on u vezi? Rekao je jedan od drugova, podrazumeva se sa podignutim dlanom u vis.
• Ma daj ne lupaj, znam dečka.  Odgovorio sam sa knedlom u grlu koja je odavala moju nesigurnost.
• U vezi je skoro pet godina, baš dugo, dečko mu je poznati aktivista, svi znaju za njih dvojicu. Podelio je drug tog trenutka tu informaciju sa mnom,  nesvestan da je ispalio hiljadu metaka u mom pravcu.

Ubrzo sam se našao u putu ka stanu. Već je šesti put zazvonio telefon, obaveštavajući me da je stigla poruka. Znao sam da je od njega, ali nisam imao želju da je pogledam.

Stranac je za mene postao još veći stranac.

Bez ikakvog objašnjena sam prestao da mu se javljam, nikada mu nisam rekao zašto, mada je i sam shvatio u međuvremenu da sam saznao da je u dugoj i ozbiljnoj vezi.

Nakon dva – tri meseca otišao sam ponovo u klub, ali tamo sam saznao da on više ne radi jer je ozbiljno rešio da se posveti pisanju svoje prve knjige.

Sreli smo se jednom, skoro godinu dana kasnije, ali se nismo javili jedno drugom. Bila je to jednostavno lekcija koju nije bilo potrebe utvrđivati.