Istina je da postoje one ljubavi koje traju ceo život, ali i one koje nam se dogode bukvalno za četiri minuta, koliko kažu da je potrebno da se zaljubimo. Traju kao leto, ali sećamo ih se zauvek.

Temperature koje se te godine od juna nisu spuštale ispod četrdeset, najavljivale su vrelo, ali i uzbudljivo leto koje je bilo rezervisano za noćne izlaske sa društvom.

Jedno od tih večeri bilo je planirano za izlazak sa tada najboljim drugaricama (kasnije ćete saznati i zašto više nisu).

Taman kada sam bio na korak da upadnem u monotoniju od učestalih izlazaka, koji kao da su pisani po istom scenariju, došle su drugarice sa nekim novim licem za koje se ispostavlja da je njihov brat kojeg nikada nisu pominjale, a koji od rođenja živi u Parizu. To je opravdavalo i njegovo loše znanje srpskog.

Kako je odmicalo veče drugarice su, svaka u svom elementu, bile raspoložene ali za drugim stolom, za tim našim smo ostali samo njihov brat i ja. Do jednog trenutka mi je zračio kao i svaki gastarbajter koji ne zna srpski, ali je veći patriota od mene. Onog trenutka kada mi se obratio, pokušajući da zabavi obojicu i pokrene bilo kakav vid komunikacije za stolom za kojim smo jedino mi stajali, tog trenutka sam u njega gledao kao u osobu sa kojom mi prija društvo.

Razgovor je trajao sve dok neko iz društva nije rekao fajront. Dok se društvo blago teturalo na putu do kuće, on i ja smo bili kao najbolji prijatelji koji se nisu videli 10 godina.

Već sutradan sam sa oduševljenjem prihvatio predlog da se ponovo svi okupimo i sumiramo utiske od predhodne večeri. Zbog svog lošeg srpskog jezika bio je izostavljen iz brojnih konverzacija, ali svaki put kada bi bilo šta hteo da kaže, imao je svu moju pažnju.

Do kraja njegovog boravka u Srbiji ostalo je svega nedelju dana. To vreme bilo mi je dovoljno da shvatim da po ceo dan mislim na njega i da sa nestrpljenjem čekam okupljanje društva koje sam tih dana inicirao više nego inače. Želeo sam da tih nedelju dana traju zauvek.

Njegovo prisustvo mi je sve više prijalo. Naši mali trenuci, pogledi, slučajni dodiri koji su se dešavali samo ispred društva, ali su bili poput nekog tajnog signala. Značili su mi više nego išta.

Nijednog trenutka posle one večeri u klubu nismo ostali potpuno sami, iako sam to jako priželjkivao jer sam osećao da želi nešto više da mi kaže i znao sam da zna da bih i ja njemu svašta rekao. Svaki pokušaj da ostanemo sami, ili da se negde sretnemo,  bio je bezuspešan.

Međutim, onda kada prestaneš da planiraš spremi se za najlepše!

Tog vikenda smo se odlučili da umesto noćnog izlaska organizujemo roštilj u jednoj vikendici u prirodi. Brzo smo se organizovali i iskreno radovao sam se činjenici da ćemo dva dana provesti zajedno.

Negde oko ponoći, kada  se umor od jurnjave po prirodi pomešao sa alkoholom, napravili smo krug na ogromnoj terasi i uživali prepričavajući brojne anegdote.

Mene i njega je u tom krugu delila samo jedna od njegovih sestara. Kako smo je i on i ja grlili, u jednom trenutku ispružio je ruku zagrlio i mene tako da su mu se prsti našli u mojoj kosi. Pogledali smo se u oči, namignuo mi je i nastavio je da me mazi po kosi, ne znajući da je činio nešto najlepše tog trenutka.

Kada su negde, tik pred zoru, svi čvrsto zaspali, ustao sam nervozan što znam da odlazi za tri dana, a što sam ja u agoniji koje ne uspevam da se otarasim danima.

Tako nervozan, neispavan izašao sam napolje i taman kada sam hteo da se prepustim samo tišini, našao sam se pred njim, sa kojom sam danima priželjkivao da ostanem sam makar na minut. Taj minut sam i dobio.

Reči nisu ni bile potrebne, to je on shvatio i odmah me poljubio, onako filmski, dok sam ja u glavi tražio reč koju želim da izgovorim, jer kao mlad nisam znao da u nekim situacijama reči ne znače ništa.

“Ti si jako dobar dečko”, sa onim slatkastim francuskim akcentom je izgovorio na srpskom.

“Žao mi je što ideš za koji dan”, rekao sam razmišljajući o činjenici da ga već za nekoliko dana neću videti.

“Ma doći ću ponovo, a i čućemo se”, odgovorio mi je i polako se odmicao od mene, dajući mi signal da neko može da nas čuje.

Noć uoči njegovog odlaska bio sam osoba bez tona, samo slika. Previše me je gušilo to što sam hteo mnogo toga da mu kažem, da saznam o njemu, želeo sam da ga imam duže od onog minuta.

Ponovo smo se okupili kako bismo mu poželeli srećan put. Po njemu se videlo da se jako vezao za društvo sa kojim je proveo skoro tri nedelje, ali takođe sam primetio da želi da ponovo budemo sami – ovog puta kao da je on želeo onaj minut.

Dok je pakovao svoje diskove, jedan je pružio meni.

“Ovo je za tebe, pričao si mi da voliš ovu grupu, imam njihov CD, meni nije potreban”,  rekao mi je vidno srećan što mi pruža CD grupe za koju zna da nikada nisam čuo.

“Hvala mnogo, video sam da imaš, hvala ti“, izgovorio sam pomalo zbunjeno ali i ushićeno, trudeći se da budem uverljiv dok sam prihvatao čudan poklon.

Kada smo mu svi poželeli srećan put, sa onim CD-om u ruci krenuo sam kući koji je bio duži nego ikada, a potreba za rečima koje su ostale neizrečene sve veća.

Najgori deo usledio je kada sam se našao u svoja četri zida. Ispred sebe sam video samo onaj naš trenutak na vikendici i milion upitnika oko nas.

Dok sam držao onaj CD, osetio sam da se u kutiji nalazi nešto što nije disk. Otvorio sam je a unutra je stajao mali privezak koji je predstavljao zaštitni znak Pariza – Ajfelov  toranj.

Moje očajno stanje praćeno suzama odjednom se pomešalo sa širokim osmehom. Taj osećaj koji je tog trenutka strujio niz moje telo me je terao da shvatim da bi uvek, ali uvek trebalo verovati svojim osećanjima.

Sledećeg leta se nismo videli jer zbog posla nije mogao da obiđe svoju domovinu, ali smo se redovno čuli preko fejsbuka. Nekoliko godina kasnije, kada je cela ta priča ostala “zarobljena” u ono leto, objavio je fotografiju sa svog venčanja. Na fotografiji je stajao kraj svoje supruge, ponosnog stava jer je usrećio svoje roditelje i familiju, ali po osmehu, koji sam ipak odlično znao, delovao mi je kao osoba koja vapi da izađe iz oklopa u koji ga je tradicionalni balkanski sistem stavio.

Danas, sa ove vremenske distance volim da se setim tog leta, volim da se setim njega jer me je iskustvo sa njim naučilo da  mali trenuci čine život prelepim, a mi to često zaboravljamo.

I da, sa njegovim sestrama sam prekinuo kontakt onog trenutka kada je jedna od njih (zlobnija) pronašla moj dnevnik i sliku svog brata u njemu.