Verujem da biste se ponekad iznenadili koliko ne poznajete ljude iz svoje okoline. Takođe verujem da bi vas iznenadila i činjenica koliko smo dozvolili sebi da nas iluzija zaslepi i da nas činjenica da je sve moguće toliko uplaši, da se čak i ne usuđujemo da verujemo u istinu.

U ljudskoj prirodi je sve moguće. Sklopljeni smo tako da nam je greh jako privlačan i kao takav nema barijeru, niti deli ljude po boji kože, veri ili polu.

Svako od nas odreaguje bar jednom sa onim slatkim smeškom, u stilu: gde mi je bila pamet! Na pomen određenog imena, odnosno osobe.

Imam upravo taj osmeh dok vraćam film unazad na lekciju koja me je naučila da nikada ne poznajemo dovoljno nekoga koliko poznajemo iluziju koju stvorimo o nekome, jer ljudi su puni iznenađenja, a iznenađenja uvek naiđu u neočekivanom trenutku. Zato se tako i zovu.

Upoznali smo se na poslu, pa smo zato i bili u svakodnevnoj komunikaciji koja se svodila na posao. Kada smo bili drugačije raspoloženi, ušetala bi i po koja šala, a kada bismo se našli sami i po neka od onih dvosmislenih šala koju pokušavate kasnije da dešifrujete.

Znao sam da ima četvorogodišnje dete i  ženu, ali nisam znao niti sam mogao da pretpostavim po njegovom fizičkom izgledu i ponašanju da su njegove dvosmislene šale, poneka nejasna SMS poruka i sve učestalija namigivanja na hodniku sa namerom.

Obaveze na poslu su se tog dana jako odužile i ako je verovati onoj izreci da slučajnost ne postoji, onda ćemo reći da možda i nije bilo slučajno što smo među poslednjima ostali na poslu. Neopterećujući razgovor između mene i njega postajao je sve intimniji, što mi nijednog trenutka nije smetalo, već je budilo još veću radoznalost, a i guralo me je do limita, kako ličnog tako i njegovog.  Par minuta pre mog odlaska sa posla bilo je sve kristalno jasno i njemu i meni, ali se niko nije usuđivao da prevali preko usana direktno kako stoje stvari.

Već sam bio u gradskom prevozu i nekoliko stanica udaljen od posla, kada mi je stigla jasna i direktna poruka: Izađi na sledećoj stanici.

Izašao sam i odmah iza busa ugledao njega u kolima. Iako sam osetio čudnu i drugačiju hemiju, sedeo sam jako smiren na suvozačevom mestu. Stali smo ispred moje zgrade nakon pomalo čudne, ali i zabavne vožnje kroz grad.

Mesec dana kasnije…

Naša viđanja su postajala sve učestalija, a te poglede i opaske na hodniku koje izazivaju osmeh trebalo je vešto dozirati i sakriti od kolega. U mojim očima je bio zabavan, pokretač dobre energije, a s druge strane brižan i posvećen otac koji se bori sa željama i očekivanjima ljudi oko sebe. Imao sam opravdanja za to što vodi dvostruki život, razumeo sam činjenicu da se od nekog kao što je on očekuje da bude ozbiljan, porodičan čovek, ali sam takođe jako često razmišljao i o osobi koja svoj život i svoju energiju posvećuje upravo njegovom domu i koja je nesvesno samo deo njegove predstave.

Kako je vreme odmicalo, a savest radila svoje, počeo sam da se gubim između onoga što osećam i onoga što je zaista ispravno. Počeo sam da se gubim sa njegovim „scenariom“, nisam umeo da pohvatam konce i da pravilno podelim uloge, jer je u njegovom svetu ponekad trebalo imati i više uloga, što je za nekog poput mene bilo deprimirajuće i jako teško…

Život je satkan od trenutaka i naiđu oni lepi, oni ružni, oni koji vas menjaju, oni koji vam govore da se prepustite, ali i oni koji vam jasno stave do znanja da treba da ustanete i da sa mesta u koje se nesvesno ukopavate odete glavom bez obzira.

Nekim ljudima je maska na licu duše jednostavno prikovana, i takvi su. Imaju je za porodicu, za prijatelje, za posao, za sve ono što krišom žele, pa, na kraju krajeva – i za sebe.

Činjenica da se svakodnevno viđamo na poslu je dosta stagnirala moju odluku da stavim tačku na priču u kojoj nisam bio potpuno srećan kao akter.

Godišnji odmor je tada naišao kao savršeno rešenje da „ohladim“ sopstvene misli i usmerim sebe tamo gde niko neće biti povređen s moje strane.  Čitao sam, viđao se sa prijateljima, šetao i tokom popodnevnog obilaska jednog tržnog centra nespreman, ali vrlo sabran naišao sam pravo ispred njega, njegove ćerke i njegove supruge.

Nakon rukovanja i klasičnih pitanja za ovakve i slične situacije, znajući da sam slobodan pred drugim ljudima po pitanju moje seksualne orijentacije, pitao me je: Ima li neki novi dečkić? 

Zbunjeno i pomalo neprijatno zbog njegove supruge okrenuo sam sve na šalu i pomalo razočarao njegovu lepšu polovinu koja je imala izraz lica kao da gleda u atrakciju iz cirkusa o kojoj je pre toga slušala samo na televiziji, nesvesna da je ona i u njenoj kući i da je samo potrebno da podigne zavesu i da šou počne.

Ni dan danas nisam siguran koliko sam ga ja poznavao, koliko ga ona poznaje, ali svakako je od mene dobio veliki aplauz za maestralnu predstavu u kojoj je jako uigran.

Verujte mi da ne treba toliko hrabrosti za autovanje pred ljudima, borbu za prava LGBT populacije, paradiranje…

Smatram da je potrebno mnogo više hrabrosti za vođenje dvostrukog života i za tu nimalo naivnu bitku sa samim sobom u kojoj jedan uvek mora biti pobednik!