Gej blog – ja sam se zaljubio!

Kada se prvi put zaljubite, predpostavljam da niste ni svesni da je to ljubav. To nam je jasno tek kasnije, kada u nekim trenucima sabiramo, oduzimamo i kalkulišemo i to sa sve onim smeškom na licu. Shvatimo onda koliko smo sebe dali, gde smo bili sebični, gde smo pustili da nas vodi srce, a gde ego.

Pre nego što nastavim da pišem o toj prvoj ljubavi, koja  zaista jeste ona koja se nikada ne zaboravlja, moram da pustim onu stvar odod Anastasie i Erosa Ramacotia – “I belong to you”.

On mi je prvi put pustio tu pesmu dok smo sedeli kod mene u sobi. S obzirom na to da tečno govori italijanski, trudio se da mi, onako šarmantno i u “potpuno strejt” fazonu, prevede deonice pesme na srpskom jeziku, ne shvatajući da pravi katastrofalnu grešku! Što se više unosio u prevođenje pesme, ja sam sve više padao u svoje, tada naivne, iluzije o ljubavi.

Doživeti prvu ljubav kao gej u malom provincijskom mestu je ogroman duševni, ali i mentalni teret za nekog ko je večiti slobodnjak u duši i za nekog ko veruje da bi sve što oseća trebalo da kaže na glas.

Znali smo se jako dugo iz viđenja, jer mala je verovatnoća da u mestu od desetak hiljada ljudi ne poznaješ nekog. Međutim, prvi direktan susret imali smo na jednoj fudbalskoj utakmici (Jasno vam je da nema mnogo događaja u provinciji na kojima se meštani okupljaju).

Izleteo je sa terena sa nogom u grču i pao pravo ispred mene, vičući iz sve snage da mu je potrebna masaža. Bez razmišljanja sam se, kao najveći stručnjak, ponudio za pomoć ne shvatajući da ljudima koji su se okupili pružam nesvakidašnji prizor dok ga masiram. Masirajući ga, prvi put smo počeli da komuniciramo i da se smejemo situaciji koja se odvija.

Od te večeri predstojeće letnje dane smo provodili zajedno. Izlazili smo, pričali, dolazio je često kod mene… I veoma mnogo smo se smejali.

Nakon nekoliko nedelja shvatio sam koliko je vreme koje provodimo zajedno postala lepa navika, a to su shvatili i ljudi iz našeg okruženja. Postalo je i više nego očigledno da on i ja nismo samo dva druga.

Priče koje su počele da kruže o nama bile su poput olova za koje je trebalo imati dobar štit! Sada, sa ove vremenske distance, shvatam da je svaka moja odbrana da se ne sazna ono što nikako ne bi smelo u okruženju u kakvom sam bio, bila test i način da ofromim taj štit koji danas imam.

Iako sam mu prvo veče, kada smo obojica shvatili šta želimo jedno od drugog, obećao da ćemo, bez obzira na sve, ostati u dobrim odnosima i da se ništa neće promeniti. Ipak, nisam uspeo da održim obećanje!

Tog jutra kada sam sa ogromnim koferom, još većim ambicijama i najvećim strahom od nepoznatog ušetao u dnevni boravak i mojima saopštio da se selim za Beograd. Znao sam da, osim želje da promenim svoj život iz korena, želim da pobegnem od  svog prvog, ličnog neuspeha – straha od ljubavi.

U tim godinama moj neuspeh je bio on! Prva osoba kojoj sam želeo da izgovorim “Volim te”, ali nisam, nego sam uradio ono što kasnije može da postane velika navika – pobegao sam.

Period “rehabilitacije” je odavno prošao i sve je to tamo gde bi trebalo da bude – u prošlosti! Naleti tako, pred leto, poneka slika pred očima iz tog perioda i neka tupa želja da se možda čujemo ili sretnemo, ali ja uvek pobegnem od tih misli isto kao pre mnogo godina kada sam “pobegao” od njega, u potrzi za željom za nečim drugim.

Istina je da možemo da volimo više puta u životu i svaki put ćemo se zaljubiti i voleti drugačije nego ranije, a svako volim te, zvučaće drugačije, pa i ono koje nikada nismo izgovorili – imaće svoju draž!

Komentari 1

  1. Dušan
    Reply

    Lepa priča. Nisam dozivio volio bih da jesam…

    15 Septembar, 2018

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.