Trenuci su ono što nas drži, sastavlja i gura napred. Često nismo ni svesni koliko su bitni isti ti mali trenuci koji, kada nam se dogode, bivaju neprimetni. Upravo te trenutke oživljavam u svojoj glavi svaki put kada sednem za lap – top i poželim da ih podelim sa vama…

Od količine informacija koje skupljamo svakodnevno i sa svih strana, retko čujemo one koji prolaze pored nas, a od količine potrebe da se posvetimo sebi još češće i ne vidimo ljude koji i te kako mogu da nas trgnu iz kome u koju često umemo da upadnemo.

Deo gej kulture nisu samo oni koji se u pantalonama bore za prava naše zajednice, već i oni koji to čine sa perikom na glavi. Možda nekada malo napadno, ali uvek perfektno našminkani i uvek u glamuroznom izdanju.

Skoro svakog vikenda sam je viđao u gej klubu. To je bilo njeno mesto, a vikend njeni praznici. Duga crna perika, tamno crvenim karminom istaknute usne, i uvek drugačiji kostim govorili su mi da je u pitanju neko ko voli pažnju, neko ko svoj stajling i svoje pojavljivanje vikendom uveče osmišljava detaljno tokom radne nedelje…

One (po pravilima uvek i striktno im se obraćajte u ženskom rodu) ostavljaju utisak, one su sve ono što bi negde duboko u sebi poželeo da bude skoro svako ko je došao u klub u pantalonama i bez šminke. One su samo imale dovoljno hrabrosti i slobode da to urade baš onako kako žele.

One nemaju trunku predrasuda prema bilo kakvoj vrsti odnosa, fetiša, fantazija… Mogu da potpišem da su liberalnije nego 90% gej populacije koja sebe ne vidi u haljini.

Gospođica D je te večeri posebno privukla moju pažnju, ne istog trenutka kada je ušla u klub i skrenula pažnju na sebe, već onog trenutka kada se iz crnokose dive u erotičnom i zavodljivom kostimu, koja ostatak ljudi u klubu gleda sa visine, puna samopouzdanja pretvorila  u nesigurnu, zbunjenu i običnu smrtnicu kojoj je uspelo nešto ili neko da oduzme osmeh sa lica, a još bitnije potrebu da zabavi i privuče pažnju na sebe.

U neko doba kada mi je već otišlo od pameti da je perfomans u separeu gospođice D naglo završen zbog neobjašnjivih okolnosti, našli smo se licem u lice u toaletu (ni muškom, ni ženskom, jer je to u gej klubu diskutabilno).

Ona sa izmazanim krejonom od znoja i suza, i iscrtanom linijom kokaina, spremna da je sruči sebi u nozdrvu, ja u šoku što je zatičem u toaletu za vreme pesme „Krimi rad“ kada se klub pretvara u šou „Tvoje lice zvuči poznato“ .

Činjenica da nije ponudila liniju je bio znak da nešto nije u redu.

• Deluješ mi, kada te vidim gore u separeu, kao da ti nije potrebno to da bi svi gledali u tebe? Rekao sam joj sa potrebom da me shvati kao da želim da joj dam kompliment koji bi joj ponovo vratio samopouzdanje koje sam video dok je bila u svom separeu.
• Ma, moram malo da se sredim da ne bih napravila glupost. Rekla je nesigurnije nego njen hod na štiklama.
• Jesi li ok? Pitao sam je jer sam osetio da želi zbog nečega, ili nekoga koga da digne sebe pomoću hemije.

Spustila je glavu i počela je da plače oslanjajući se na hladne i od vrućine mokre pločice. Bili smo tog trenutka ona i ja verovatno u istim situacijama kao i većina onih koji su u prepunom klubu đuskali i dokazivali drugima da su puni samopouzdanja.

Zagrlio sam je kao da smo godinama prijatelji, osetio sam potrebu za tim, kako njenu, koja nije skrivala u toaletu da je povređena, tako i svoju, koji sam došao u klub samo obučen drugačije nego ona.

Slomljenog srca, ali savršenog struka na kojem bi joj pozavideli i Viktorijini anđeli vratila se u svoj separe, a zajedno sa njom vratilo se i poljuljano samopouzdanje. Taj zagrljaj u najprljavijem toaletu je bio trenutak kada je shvatila da nije sama u klubu, da nije ona jedina koja se krije iza nečega, da nije jedina slomljenog srca, da nije jedina koja će se sutra probuditi sama, ali je znala da je definitvno bila jedina koja je te večeri mogla sebe s pravom da nazove Divom.

A i Divama su slamali srce…