Da li se plašite samoće?

Da li ste vi jedni od onih ljudi koji sami ne vole da idu ni u prodavnicu ili spadate u grupu onih kojima nije problem ni da sami otputuju – štaviše, to im je pravo zadovoljstvo?

Nedavno mi je jedna predivna devojka rekla da ne bi nikako mogla da živi bez cimerke i da ne podnosi samoću. Kada sam joj rekla da ja od 2007. godine živim sama (sa nekoliko prekida, doduše) ona me je pogledala pogledom toliko punim sažaljenja, da mi je na trenutak palo na pamet da bi možda stvarno trebalo da pustim suzicu nad svojom nesrećnom sudbinom. 🙂

Rekla mi je da je baš tužno što ne delim svoj dom ni sa kim i da je samoća strašna stvar.

Meni nije. Smatram da je jedna od najvećih privilegija u kojima uživam samački život. Nemojte da mislite da sam neki asocijalni tip kojem je cilj da živi sa mačkama. Naprotiv. Obožavam društvo, volim kad mi dolaze gosti i uvek imam spremnu čistu posteljinu za one koji ostaju nekoliko dana.

image1

Međutim, ni za šta na svetu ne bih dala vreme koje imam samo za sebe. Volim da se osamim, odmorim, ćutim i razmišljam o onome što mi je važno. Da se iskuliram od svega. Posle radnog dana odlazak u moj tihi stan za mene ima bukvalno terapeutsko dejstvo. Nekada mi padnu na pamet nove ideje u vezi sa poslom, nekada razmišljam o nekom frajeru, nekad o tome šta sam danas pročitala i doživela, ali tih pola sata (nekad duže, ali nikad kraće) za mene su pravi pravcati reset. Posle toga sam kao nova.

Čak i kada odem kod svojih u Raču ili na neko putovanje, uvek deo dana posvetim samo sebi i najčešće je baš taj mali predah od svih vreme kada sam zapravo najproduktivnija. Tada mi samo klikne u glavi rešenje nekog problema ili mi padne na pamet neka super ideja. Šetnja nepoznatim gradom bez pratnje je aktivnost koja me napuni pozitivnom energijom više nego bilo šta drugo.

Sa 19 godina sam došla u Beograd i život bez roditelja me je veoma promenio i oblikovao. Dobila sam na odgovornosti, zrelosti i postala svoj čovek u potpunosti. Kao klinka mislila sam da sam mnogo samostalna i zrela, ali to sam zapravo tek spoznala kada sam počela da živim sama.

Zato mi je danas najnormalnije da drugaricu koja kasni ne čekam u kolima, nego da uđem u kafić sama i poručim piće. Za kupovinu mi ne treba društvo i ne gledam ljude ispod oka kada za bioskop kupe samo jednu kartu.

Vreme koje provodimo sami može biti veoma konstruktivno i korisno. Tada radimo ono što stvarno želimo i uživamo u ritualima koje ne moramo da objašnjavamo nikome.

image2

Predlažem da odvojite deo dana (možda čak i ujutru) kada možete u tišini da se posvetite sebi. Napravite listu dobrih stvari koje već imate i osetite zahvalnost na svemu u čemu uživate. Onda napišite sve ono što biste voleli da radite, probate ili doživite, ali nemate dovoljno vremena. Ako pogledate dobro spisak, videćete da će na njemu biti onih aktivnosti koje možete da radite u potpunoj samoći. Zamislite da dan počnete jogom? Predivno. Na tom to-do spisku biće i onih aktivnosti poput: salsa, skok padobranom, kurs slikarstva, časovi engleskog. Ne čekajte, nego pošaljite prijavu već sada. I ne terajte ni dečka ni drugarice da krenu sa vama. Krenite sami u avanturu i okusite potpuno drugačije zadovoljstvo.

Znam da će mnogima ovo sve da zvuči sebično, kao što zvuči i nekim ljudima u mojoj okolini, ali razmislite: tek kada vi budete zadovoljni, srećni i sami sebi dobri, moći ćete da ugađate i svojoj deci, partneru i roditeljima da date najbolji deo sebe. Niko nezadovoljan nije učinio druge srećnima. I šta god da radite, uvek krenite prvo od sebe – to je jedini pravi put.

27.6.2016.

Ružica Petronijević (@ruxpetronijevic)

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.