Postoji nekoliko situacija u kojoj je gej osoba u Srbiji zaista ispunjena i srećna:

1. Kada Jelena Karleuša najavi i izbaci nove pesme!
2. Kada je totalna rasprodaja u New Yorkeru i H&M-u.
3. Tokom prenosa Evrovizije!

I jedan jako, jako bitan momenat koji nas sve posebno čini srećnim jesu rezultati nakon testiranja na HIV.

Ne želim da deluje kao da generalizujem, pa ću se stoga uozbiljiti, jer je i sama tema upravo takva.

Dugo sam se vodio devizom „to se meni ne može dogoditi“ i vođen upravo ovakvim stavom olako sam ulazio u seksualne odnose bez zaštite.

Smatrao sam da nas informacijama o tom virusu bombarduju po naredbi i da njime žele da stave poseban pečat na gej populaciju za koju se najčešće vezuje.

Pun sebe, pun svojih ubeđenja i stavova kako je moje mišljenje jedino i ispravno otišao sam na jedan od onih letnjih, popodnevnih dejtova od kojih u tom trenutku nisam očekivao ništa više od seksa.

Leto je hormonima učinilo svoje pa se moj susret sa visokim, crnim dečkom, sa zanimljivim osmehom i još zanimljivijim smislom za humor dogodio jako brzo.

Nakon pića i kratke šetnje put nas je u ovom slučaju namerno odveo do njegovog stana.

Sve je išlo po protokolu, rasterećujuć razgovor, lagana muzika na vh1, otvoren prozor na šestom spratu… Nisam doduše stigao da vidim gde tačno gleda, ali sam ubrzo uživao u „majstoru za poljupce“.

Kako protokol nalaže otišli smo dalje od poljupca. Činilo mi se kao da se polako zaljubljujem (što u mom slučaju tokom leta nije problem). Ipak, kao četri godine stariji on je bio lojalniji svom razumu i baš kada je trebalo da bude intimnije stao je i pitao me je kada sam se poslednji put testirao.

Imao sam isti onaj osećaj kao kada me je u srednjoj školi nespremnog dočekao kontrolni iznenađenja. Znam da se svi sećate tog osećaja, i znam da ste svesni da nijedan odgovor koji nema veze sa pitanjem ne pomaže.

Nekoliko sekundi potpune tišine koju je s vremena na vreme kvarila sirena automobila, bila je dovoljna da shvati koji je moj odgovor.

Osetio  sam se grozno, prvo prema njemu, a potom prema sebi. Bio sam spreman da odem, međutim on je bio taj koji je bio spremniji od mene da mi stavi do znanja zašto je bitno testirati se i imati siguran seks.

Nekoliko godina pre toga je izgubio prijatelja koji je bio HIV pozitivan. Dok mi je govorio o tom periodu sve vreme mi je stajala ogromna knedla u grlu. Nije bio trenutak za izgovor, nije bio trenutak za opravdanje. Bio je trenutak da priznam sebi koliko zapravo ne poštujem ono što imam – život.

Sutradan mi je njegova priča sve vreme bila u glavi i svakim trenutkom mi je sve više budila strah. Taj isti strah je odjednom presekao telefon. Nepoznat broj me je koji trenutak držao u nedoumici da li da se javim, ali je radoznalost pobedila.

S druge strane je bio on, dečko koji je u jednom trenutku svojom pričom pokopao sve moje stavove i ubeđenja o teoriji zavere kada je u pitanju HIV. Pozvao me je da sutradan zajedno sa njim odem i da se testiram. Nisam imao razlog da odbijem niti da tražim izgovor da ne odem.

U neku ruku verujem da je mnogo bolje što se sve tako brzo dogodilo, jer ono što mogu da vas posavetujem je da se psihički pripremite za najteži deo, a to je čekanje rezultata.

Tada sekunde postaju minuti, a minuti traju kao večnost. Pred očima ćete videti sve svoje greške. Tek kasnije ćete shvatiti da su one samo opomena.

Onog trenutka kada vam, nakon oštrog predavanja o tome koliko morate brinuti o sebi, saopšte da je sve u redu i da ste negativni, tog trenutka sledi onaj uzdah i ogromna potreba da zagrlite nekog. Iz iskustva garantujem da taj dan kada saznate da ste HIV negativni ostaje upamćen kao jedan od najbitnijih, osim ako ne naletite na Madonu.

Naravno istog dana je donošenje novih odluka i novih pravila moralo da se „proslavi“ na istom onom šestom spratu, sa koga se pruža pogled na Adu. 🙂