Brankica Damjanović – Biti poznat nije isto što i biti priznat!

U moru javnih ličnosti koji su poznati samo zato jer su česti gosti medija, spisateljica Brankica Damjanović je neko koga ogroman broj ljudi voli i prati. Njene predivne misli i odlomke iz knjiga rado delimo na društvenim mrežama i šaljemo prijateljima, ali veoma malo znamo ko je Brankica Damjanović zapravo!

“Biti poznat nije isto što i biti priznat. Dobro ste primetili​, ljudi vole ono što radim i  svakodnevno se vraćaju kako bi nešto novo pročitali. Tu broj nije mnogo bitan, iako je činjenica da je za samo godinu dana, koliko moja Fejsbuk stranica postoji, tu prispelo više od 60 000 ljudi. Veruju mi, to mi je nagrada, ali i odgovornost koju​ preuzimam svesno. Ja sam stidljivo dete koje je život isturao da vodi đačke priredbe u školi. Ja sam stidljiva devojka kojoj je život udesio da 20 godina radi na televiziji. Ja sam, najzad, žena koja je shvatila da se životu ne treba opirati i da je sasvim jasno da je javnost negde upisana kao moja sudbina. Danas kažem: i neka je. Tu sam.”

Skoro je nemoguće da imamo društvene mreže, a da nismo šerovali, ili barem pročitali, neke od Brankičinih predivnih rečenica kojima ulepšava svakodnevicu hiljadama ljudi. Otkrila nam je da je sve počelo – slučajno!

“Bez ikakvog predumišljaja, zaista. Nevoljno došla na Fejsbuk da potvrdim svoju sumnju da tu ljudi samo dangube, a onda je život opet odigrao bolje od mene i naterao me da od skeptika postanem neko zbog koga mnogi ljudi, prema njihovom priznanju, dolaze na ovu društvenu mrežu. Već nakon prvih ispisanih tekstova krenula je lavina koja je za kratko vreme urodila sa tri objavljene knjige kratkih priča. Još sam i sama u blagom čudu.”

Sve što Brankica napiše, pročita i šeruje stotine hiljada ljudi. Njene misli dele sa prijateljima i o njenim rečima se diskutuje. Kaže da voli svoje čitaoce, a obostrano je zadovoljstvo kada sa nekima od njih upozna!

“E, to je tek praznik. Ljudi vole susret, zagrljaj, osmeh, glas, kontakt očima… Tu se sve ono prepoznavanje duša koje slutimo družeći se na Fejsbuku, neretko u suze izlije. Ali to su dobre suze, pročišćujuće.”

Piše veoma emotivno i blisko. zato nas je zanimalo kroz koja stanja prolaziti dok ispisuje reči koje su lek mnogim ljudima i da li je možda neki događaj iz njenog života bio okidač za pisanje!?

“Pišem u svim stanjima, jer potrebu da pišem osetim snažno i ne mogu da joj se oduprem. Još u detinjstvu sam pokazivala nadarenost za pisanje, moji su se sastavi čitali naglas ne samo u mom odeljenju već neretko i u drugim razredima u školi, kao lep primer literarnog stvaralaštva. A posle… posle je život kroz mnoštvo bolnih, ali i ushićujućih trenutaka, samo dodavao ulje na vatru moga nadahnuća.”

Mnogi ljudi kažu da je internet samo odgmogao knjigama, međutim Brankica je najlepše pomirila i združila ove, na prvi pogled, zaraćene strane.

“Ne mislim da je išta samo dobro ili samo loše. Sve se da upotrebiti i zloupotrebiti. Tako i internet. On je dao šansu onima koji pišu, kada o tome govorimo, da plasiraju svoje stvaralaštvo, ali im nije mogao ni dati ni oduzeti darovitost. Knjiga nije ugrožena internetom; štaviše, on joj je pomogao da dođe u što više domova. Govorim o tome iz ličnog iskustva. Moje knjige se daruju najpre sebi, a potom ih traže kako bi ih darivali onima koje vole. Knjiga je i danas, kao i u mom detinjstvu i mladosti, jedan od najboljih poklona. Opstaje knjiga, još kako.”

Česti komentari Mycupoftea tima i ljudi koji nas okružuju su da Brankica Damnjanović igra veoma značajnu ulogu i na polju njihovog ličnog razvoja. Ona kaže da joj u njenom napretku najviše pomažu ljudi.

“Ljudi, da. Dragoceni su. I kako sam u to sve više uverena, kako ih budno posmatram, sve više uviđam koliko su mi važni. Neki od njih mi i kroz jedan susret otklone izvesnu dilemu ili predrasudu, a neki su tu stalno i poput svetionika, ne daju mi da zalutam. Hvala Bogu na ljudima.”

 U današnjem svetu, prepunom haosa i stresa, ona emituje mir. Kao da nas tera da zastanemo, uzmemo vazduh i umirimo se. I kada toliko, svojim pisanjem, čini za nas, pomislili smo da bi bilo veoma korisno i da od nje dobijemo nekoliko saveta!

“Izbegavam da savetujem, osim kad neko baš zatraži odgovor na konkretno pitanje. I tada ga navedem da sam sebi da odgovor, jer svako od nas najbolje zna šta je to što ga muči i što mu otima san. Ono što je moj način da se umirim je duboko disanje, samoća, dobrovoljna i dragocena samoća, slušanje moje dece kako dišu dok spavaju… Sve to brzo me vrati onom iskonskom miru unutar moje duše. Miru koji je zatrpala buka ovog sveta koji se hrani sam sobom.”

Pomislili smo da, kao većina ljudi, ima malo slobodnog vremena koje koristi za odmor i relaksaciju. Međutim, prevarili smo se!

“Sve moje vreme je slobodno. Tako sam uredila. Kad sam napuštala novinarski posao obećala sam sebi da neću više raditi u kolektivu. Znala sam da ću raditi više, ali da ću biti slobodnija. I tako jeste. Nekad sam budna do pet ujutro, pišem ili čitam, pripremam gostovanja i druženja sa čitaocima, ali to je moja radost, moja sloboda, moje vreme, moj život. Život po meri sopstvene slobode izbora. Tada radim, ali se ne umaram i ne čekam godišnji odmor. Odmara me činjenica da sam ispunila obećanje dato sebi.”

Savete ne deli, ali smo pokušali barem da saznamo koje knjige voli najviše.

“Mnogo je bilo knjiga u mom životu od najranijih dana. Zaista sam čitala sve. I junačke pesme i osnove neuropsihologije! I stripove koje sam dobijala od brata i Artura Klarka. Danas isto tako. Po nekoliko knjiga je oko mene na krevetu, pa kako se koja otvori. Ne, nemam omiljenu knjigu. Ne bih ni nju ni sebe da zarobim večnošću, jer sve je u stalnom kretanju. Da. Imam omiljenu rečenicu. Onu Vladana Desnice: “Podaj mi, Gospode, dnevni obrok samoće”.”

 Za kraj, otkrila nam je šta je njena šolja čaja.

“Tišina. Samo ona daje odgovore na sva moja pitanja.  Samo ona pitanja obesmisli lepotom postojanja.”

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *