Aleksandra Saška Simović – Bolest me je naučila da živim

  • Aleksandra Saška Simović – Bolest me je naučila da živim
  • Aleksandra Saška Simović – Bolest me je naučila da živim
  • Aleksandra Saška Simović – Bolest me je naučila da živim
  • Aleksandra Saška Simović – Bolest me je naučila da živim
  • Aleksandra Saška Simović – Bolest me je naučila da živim
  • Aleksandra Saška Simović – Bolest me je naučila da živim

Aleksandra Saška Simović ima energiju koja pokreće svet i osmeh koji je nemoguće zaboraviti. Po lepoti je Španjolka, ali po temperamentu tipična Srpkinja. Hrabrija je i  zadovoljnija od većine zdravih ljudi, iako ona to nikada nije bila.  Ovo je njena priča.

 ,,Rođena sam u 8. mesecu trudnoće. Prognoze su bile loše. Odmah po rođenju su me iz kraljevačkog porodilišta prevezli u Beograd, odvojili od mame i prvu operaciju na kičmi imala sam već osamnaestog dana nakon rođenja. Dijagnoza mi je tad bila spina bifida.

Saška sa tatom
Saška sa tatom

Mama je imala samo 20 godina, a tata 28. Uprkos lošim prognozama, moji roditelji odlučili su da se bore za mene svim snagama. Mami su čak, u jednom trenutku, rekli da je bolje da umrem, jer će ona moći da rodi drugo, zdravo dete. Retko kad pričam sa roditeljima o tim trenucima, jer otvaranje stare knjige budi bol i tugu.

Zajedno smo prevazišli i izgurali svih mojih 13 operacija, iako nekad, najblaže rečeno, nije bilo lako. Podrška porodice i prijatelja je u tim momentima bila od ključnog značaja.

Bili smo okruženi ljudima koji su nas obasipali ogromnom količinom ljubavi i pozitivne energije, a mojim roditeljima, pre svega, pružili podršku i dom dok su, zbog mog boravka u bolnici, provodili u Beogradu i po nekoliko meseci.

Nekad bismo došli samo na kontrolu sa planom da se vratimo u Kraljevo, a onda bismo mama i ja  neplanirano ostale po tri meseca u Beogradu – ja u bolnici, a ona kod naših prijateljica Milene i Ljiljane, koje su nam tokom godina postale bliže nego neki članovi šire familije.”

Svoje detinjstvo pamti kao predivan period u životu.

,,Moje detinjstvo je, uprkos silnim operacijama, bilo prelepo. Uzbudljivo i puno divnih uspomena, zahvaljujući, pre svega, mojoj porodici, ali i školskim drugaricama i drugovima. Veliki doprinos mom srećnom detinjstvu dala je i moja učiteljica, Hanka Bojović, koja je bila dovoljno hrabra, da me u tom uzrastu tretira kao potpuno zdravo dete i pruži mi osećaj da i ja mogu sve kao moji vršnjaci. Hrabrost mojih roditelja i učiteljice da radim fizičko vaspitanje, idem na rekreativne nastave, pomalo skijam i radim sve što i ostala deca, meni je davala neverovatnu snagu da se ne obazirem na gipsani mider koji sam nosila i na fizičke prepreke da živim radostan život.

Imala sam sreću da sam bila okružena drugarima koji su me voleli i prihvatali onakvu kakva jesam. Nije im bilo teško da mi nose torbu sa knjigama od kuće do škole i nazad, samo da bih bila sa njima i da bismo se družili. Bilo je i one dece koja su mislila da foliram da ne mogu da nosim torbu i to me je jako rastuživalo i ljutilo. Bilo je i drugarica koje su se podsmevale mom stanju, mom hodu i nošenju gipsanog midera. Bilo je svega i ne mogu da kažem da nije bolelo. Bolelo je mnogo, ali sam se trudila da to ne pokažem. Plakala sam krišom i sama se nosila sa tim. Mislim da je ta bol koju su mi nanosili, na neki ludački način meni bila izvor snage da od svog života učinim nešto odlično i svojim primerom pokažem da fizičke prepreke nisu ništa što ne možemo da prevaziđemo jakim umom. Sada, kada mami spomenem da su me drugarice zadirkivale, ona mi kaže da se ja nikad nisam žalila na to.”

Ekskurzije i rekreativne nastave Saški su ostale u divnom sećanju.

,,Obožavala sam da idem na rekreativne nastave i ekskurzije i kad god nisam bila u bolnici, išla sam tamo sa svojim odeljenjem. Uvek je bilo fenomenalno. Bila sam nestašna kao i svi tinejdzeri, pa sam tako školskom drugu u srednjoj školi, dok je spavao, nalakirala nokte crvenim lakom. Na ekskurzijama nisam imala osećaj da nešto ne mogu ili ne smem , jer je uvek bio sa mnom neko iz društva ko je bio raspoložen da bude uz mene ako se umorim od duge  šetnje.  Imala sam sreću da sam bila okružena prijateljima koji su moj život obeležili na najlepši mogući način i naša prijateljstva traju i danas.

Zanimljivo je da se neke drugarice, koje tada nisu želele da se druže sa mnom, danas ponose što smo odrasle zajedno. Meni je to pomalo smešno, jer se još uvek sećam tuge kojom su mi bojile detinjstvo. Oprostila sam im, ali nemam želju za bliskošću sa njima.”

Često nije išla u školu zbog dugog lečenja.

,,Bila sam više odsutna nego prisutna u školi, ali sam redovno učila kako bih nadoknadila propušteno. Nisam nikada kukala da nešto ne mogu. Roditelji su ulagali u moje obrazovanje i po izlasku iz bolnice, dolazili bi mi profesori privatno, kako bih nadoknadila propušteno. Kao i sva deca, umela sam da se ,,razbolim” noć pred kontrolni iz matematike, jer je to predmet koji me je najmanje interesovao. Nisam bežala sa časova, osim kad je to bilo kolektivno i kad sam morala da budem deo tima.

Sedmi razred osnovne škole sam završila u bolnici. Profesori su mi dolazili svaki dan, ležala sam nepokretna i bez obzira na fizičku prepreku, temeljno sam učila sve predmete. Najviše sam volela srpski jezik i književnost u osnovnoj i marketing i jezike u srednjoj školi.

image (5)
Saška i njena mama

Roditeljima je bilo bitno da završim fakultet. Upisala sam Ekonomski fakultet u Beogradu, upala sam na budžet među prvih 10 posto upisanih, što je bio veliki uspeh. Iako sam završila srednju Ekonomsku školu, oduvek su me zanimale kreativne stvari i novinarstvo. Talenat za novinarstvo nasledila sam od dede, koji je bio jedan od najboljih novinara bivše Jugoslavije, za šta je dobio i nagradu. Ljubav prema ovom pozivu pobedila je suvoparnu ekonomsku nauku i nakon jednog perioda upisala sam žurnalistiku i završila je u roku.”

Vreme prolazi, ali reči koje pamti daleko su od zaborava.

,,Moji roditelji su oduvek moja najveća podrška i pokretačka snaga. Sećam se da sam kao klinka, nekad posustajala, dolazila kuci i govorila mami: ,,Nema ništa od ovoga, ja ovo ne mogu.‘‘ Mama je uvek govorila, kada gledam sa ove distance možda i ključne reči za moj uspeh i neodustajanje: ,,Šta? Ma hajde, molim te, neću da čujem. Možeš ti to, šta je to za tebe, šta si sve prošla ovo je samo sitnica.”

Nakon toga za mene nije postojalo nemoguće. Vera koju su moji rodijtelji imali i njihova vizija mene, dok nisam skrojila sopstvenu, dovela me je do samostalnog života i mogu da kažem uspešne karijere.

Nakon nekoliko godina, iste reči mi je ponavljala i Snežana Divac, Vladova supruga. Njih dvoje su mi davali ogromnu podršku i naučili me da pomeram sopstvene granice. Saradnja sa njima je jedno veliko iskustvo koje mi je promenilo život na fenomenalan način.”

Ispričala je šta je to što je najvrednije u njenom životu vrednom divljenja.image (3)

,,Sloboda koju sam imala uprkos brojnim operacijama i ljubav koju sam dobijala od svoje porodice i prijatelja. Ta ljubav koja je nemerljiva kao i količina ponosa koju su osećali nakon svake moje nove životne pobede.

Bake i deke obeležile su moje detinjstvo na najlepši mogući način. Baka i nana mi mnogo nedostaju, ali znam da me čuvaju i gledaju i da su ponosne na mene. Mislim da svakom detetu detinjstvo ulepšaju bake i deke – oni su dragulji našeg odrastanja. Od njih sam mnogo naučila i zahvalna sam na svakoj lekciji i kritici koju su mi upućivali, kako bih bila najbolja verzija sebe.”

Svoju priču godinama je čuvala samo za sebe, a onda je jednog dana rešila da jednom zauvek prekine ćutanje.

image (1),,Dugo se bavim humanitarnim radom, a poslednjih godinu dana fokusirana sam na saradnju sa fondacijom Novi Beograd Budi Human, koja skuplja novčana sredstva za lečenje dece. Sa svojim timom iz kluba Freestyler, uspela sam u misiji i ove godine smo fondaciji donirali preko 800.000 dinara za lečenje njihovih korisnika. Svake nedelje smo skupljali novac za nekog drugog mališana. Sve njihove priče sam proživljavala i sećala se kroz šta smo moji roditelji i ja prolazili tokom mog lečenja. Sve njihove muke osećam lično. Roditelje koji se u Srbiji bore za normalno detinjstvo dece sa teškim i još težim dijagnozama i deformitetima smatram HEROJIMA. Svaki novi dan njihove dece je nova pobeda. Želela sam svojim primerom i hrabrošću mojih roditelja da im dam snagu da ne odustanu i da čak i onda kada je najteže, skupe snagu i nastave dalje.

Moja prijateljica, novinarka Branka Gajić, poželela je pre dva meseca da uradimo priču. Pristala sam, iako sam tokom čitavog intervjua osećala knedlu u grlu, a u pojedinim trenucima nisam mogla da kontrolišem suze, baš kao ni sada, dok odgovaram na vaša pitanja.

Moj cilj je bio da dam snagu barem jednom roditelju ili detetu koje prolazi kroz pakao vršnjačkog nasilja i diskriminacije, da nađe snagu i stvori svoj svet. Da se okruži ljudima koji ga vole i da ne obraća pažnju na podsmehe i vređanja.

Ja sam uspela, možes i ti! Moja mislija je da pomognem, zagrlim rečima i dam snagu svima koji se ne uklapaju u nametnute društvene klišee i da im kažem da NIJE SRAMOTA BITI SVOJ I DRUGAČIJI, SRAMOTA JE BITI KOPIJA.

Nakon tog prvog intervjua mi se javilo mnogo ljudi da mi kaže da im je moja priča značila. Dva, tri sata, tuge i podsećanja na bolne trenutke su žrtva koju mogu da podnesem, ako znam da će moja priča nekom promeniti život na bolje.

I nakon ove priče očekujem osmeh i snagu u deci i roditeljima koji su je možda izgubili u ovoj surovoj svakodnevici. Ako naša saradnja i zajednička misija pomognu bar jednoj osobi, znaćemo da nije uzalud!”

Lepa PR menadžerka broji velike uspehe u poslu, ali joj to ipak nije najveći izvor sreće i ponosa.

,,Definitivno moja porodica, prijatelji i posao koji radim. Radim ono što volim, pa to radim sa lakoćom i uživanjem.

Putovanja i upoznavanje novih kultura, gradova i država mi daju neverovatnu volju za napretkom i čine me izuzetno srećnom . Pripadam onoj grupi ljudi koja želi da ima više pečata u pasošu nego garderobe u ormanu. Srećnom me čini i vreme koje provedem sama sa sobom. Tad se vode i najiskreniji razgovori, kad si sam sa sobom.

Obožavam da čitam, knjige kupujem sigurno bar dva puta nedeljeno i opsednuta sam knjigama i na srpskom i na engleskom jeziku. trenutno čitam Big Magic koju je napisala Elizabet Gilbert, koja je napisala i Jedi moli voli, knjigu po kojoj je snimljen i jedan od najlepših filmova današnjice.

Srećna sam i kad znam da sam nekom ulepšala život . Uživam da usrećujem ljude do kojih mi je stalo.image (2)

Ponosna sam najvše na svoje roditelje i iskreno na samu sebe. Ponosna sam i na to što sam uspela da me drugi ne gledaju kroz moju kičmu, moj hod ili to što sam niska, već vide moje druge kvalitete. Dok sam radila na samopouzdanju tokom godina, moram priznati da nekad nisam razumela kada mi ljudi kažu: ,,Mi ne vidimo tvoj hod ni tvoja leđa, već tvoj osmeh.” Kako sam sazrevala naučila sam da svoje slabosti pretvorim u svoje najjače oružje.

Učim svakog dana. Učim od najboljih, a najveća motivacija za napredak mi je Novak Đoković. Njegova skromnost, samodisciplina, istrajnost i fokusiranost su nešto što želim kod sebe da dovedem do maksimuma, pa kroz njegove primere vežbam i praktikujem mnoge tehnike. Jedina neispunjena poslovna želja mi je da budem deo njegovog tima.”

U trenucima slabosti, novi izvor snage daju joj motivacione reči

,,Kad je najteže pokucaj na svoje grudi, probudi svoje srce i poslušaj poruke koje ti šalje. Niko ne zna šta je bolje za nas od nas samih, pa ni naši roditelji, iako uvek imaju najbolju nameru .

Ne stidi se da zatražiš pomoć. Ne stidi se da plačeš ili budes tužan jer posle takvih čisćenja sunce sija lepše i jasnije i donosi ti darove života za koje si spreman u tom trenutku. Kada shvatimo da ne postoje prepreke, osim one koje sami sebi postavimo, činimo čuda od sopstvenog života i počinjemo da sijamo najlepšom energijom. Ona privlači u naš život ljude koji, takođe, veruju u čuda.”

Volite život, radujte se sitnicama, jer kada se tome radujete dolaze i epohalni momenti koji će vas ostaviti bez daha.

Komentari 1

  1. Did
    Reply

    Bravo!

    22 Januar, 2016

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.