Bogdan Stevanović, momak čije reči glasno odzvanjaju, postao je senzacija pre nekoliko godina, kada se pojavio sa prvim literarnim blogom na našoj sceni i uzburkao ljudsku svest. Danas je on neko ko osim pisanja, vodi različite radionice i ima potpisanu knjigu iza sebe, a reči, reči se za njega i dalje same lepe, dok ih on ispisuje u kolumne i priče koje govore o dubokim temama, bolima i stanju u društvu u kome trenutno živimo. Iskreno i otvoreno otrkio nam je koliko je Blogdan oštar sa virtuelnim perom, ogoljen pred čitaocima, a razgovarali smo i o njegovoj radionici kreativnog pisanja.

Otvaranjem fb stranice, vaš blog je postao centar pisane reči na web-u i od tada vaš glas nije utihnuo. Šta mislite da su ljudi prepoznali u vašim tekstovima?

“Moj blog zaživeo je pre četiri godine kada literarni blogovi nisu postojali niti bili popularni. Mislim da je to bio pravi trenutak za pokretanje nekih tema kao što su ljubav, međuljudski odnosi, kritika društva u kom živimo iz jedne iskrene, lične tačke gledišta sa kojom su ljudi mogli da se identifikuju. Ja volim da verujem da ljudi u mojim pričama umeju da pronađu snagu, motivaciju i možda smisao za koji nam se vrlo često čini da ga nema.”

S obzirom na to da ste po profesiji novinar i to turistički, da blogujete, održavate različite radionice i seminare, a izdali ste i knjigu, jasno je da su reči vaš alat. Kako ste stekli veštinu baratanja rečima?

“Mislim da je to posledica mog karaktera, jer sam po prirodi otvoren, pričljiv i volim da razgovaram sa ljudima. A sa druge strane uvek sam voleo da čitam forme kratkih priča, kolumne i časopise, pamtio sam arhaizme, zanimljive reči i lokalizme. Na mene se reči prosto lepe otkad znam za sebe i ja ih doživljavam kao magiju koja mi pomaže da živim svoju svrhu baratajući njima.”

Osećate li nekad da su vaši tekstovi više od vas samog – da su oni svi mi?

“Ne. Moj jedini cilj je da svaki tekst koji napišem bude moja apsolutna suština. To je jedino što pisac može. Ja se trudim da nijednog čitaoca nikad ne slažem niti da pred njima, a kroz svoje reči, stojim sa maskom. To je nedopustivo. Moguće je da se pred nečijom iskrenošću osećamo razoružanim, pa je osetimo kao sopstvenu – zato ljudi uspevaju da se lakše poistovete sa pričama koje pišem.”

Da li su cinizam, sarkazam i satira, vaš stil ili način buđenja svesti?

“Moj jedini način buđenja svesti je kroz traženje najtačnijeg mogućeg ekvivalenta u vidu pisane reči za emocije koje osećamo. Nazivati stvari pravim imenom može ponekad da zazvuči kao satira, ponekad kao sarkazam, ponekad i kao bunt ka trenutnom sistemu vrednosti, ali u mojoj glavi to je samo moje srce na dlanu dato svetu da ga vidi.”

Kako pronalazite teme za svoj rad?

“Ovo je već možda postao kliše odgovor – one pronalaze mene. Svaki put kad mi se u životu dogodi situacija zbog koje se naježim, zbog koje osetim bes ili mi natera suze za oči – znam da je to tema o kojoj treba da pišem.”

Vaše kolumne i skice duboko su intimne, a ponekad i razarajuće. Mislite li da su one pre obloge ili sama rana čitalačke publike?

“Koren svake moje priče raspelcovan je u otvorenim ranama, ali se trudim da ono što iz njih izrasta, da ono u šta te rane kroz moje pisanje stasavaju, bude nešto što može drugima da koristi. Meni sigurno jeste koristilo, jer me pisanje leči. A ako produkt mog pisanja uspeva da pomogne drugima, pa makar da dok čitaju prestanu da misle na svoje muke jer ih priče koje pišem zainteresuju – ja bih bio srećan.”

Držite kreativne radionice pisanja, koje se sastoje iz 3 dela. Uskoro ponovo počinju, tačnije već 9. decembra. Da li je to vaš način da i druge osposobite da kažu glasno šta imaju? Koja je misija ovog segmenta vašeg angažovanja?

“Živimo u svetu u kom se sumnje gaje više nego kreativnost. Pre ćete naići na nekog ko će vas posavetovati da od toga što želite da radite nema vajde i nema leba, nego što će da vam kaže – želim ti da uspeš, probaj, nemaš šta da izgubiš. Živimo u svetu u kom važnost ima pojavno a ne duševno. Inspiracija, motivacija, talenat, kreativnost žive u ravnima nefizičkog. Moje radionice oživljavaju taj deo u ljudima, kako bi iskazali svoj pun potencijal kroz pisanje.”

Šta polaznici radionice obavezno usvoje kao saznanje o stvaranju?

“Ja se trudim da im na radionici ukažem šta je baza spisateljskog zanata – a to je kopanje po sebi. Trudim se da im ukažem na to da se pisanje živi, da se svet opaža i kroz spisateljski objektiv koji je uključen 24/7 a diše kroz spisateljske škrge. Uveravam ih da za osećaj lične ostvarenosti pri pisanju nisu bitni lajkovi, šerovi, pregledi i statistike nego njihov osećaj zadovoljstva i uzbuđenosti dok rade nešto što vole. Mislim da su to osnove, na koje kad se nadogradi malo tehnike, visprenosti i kritičke tačke gledišta – nastaje magija.”

Koliko je danas blog bolji način da rečima dopremo do ljudske svesti, od knjige? Ili možda mislite suprotno? 🙂

“Ne bih mogao to da komentarišem kroz kategorije bolje-lošije. Pre bih rekao da je blog jedna od novih formi plasiranja pisane reči, ali sam duboko uveren da su knjige nezamenljive i da njihova moć nikad neće biti umanjena bilo kakvim tehnološkim napretkom.”

I za kraj, reci nam da li je Blogdan sve ono što je i Bogdan i kako je to kada se ogolite i dopustite da vas ljudi doslovno pročitaju?

“Blogdan je necenzurisana, mudrija, osećajnija verzija Bogdana. Dati svetu sebe ogoljenog i celog je oslobađajuće, pre svega jer to podrazumeva mir sa samim sobom i mestom na kom se trenutno u životu nalaziš. Rane mnogo brže zarastaju kad ih otkriješ. Ja svoje drugim ljudima otkrivam kroz pisanje. Zato sam danas pokriven samo lepim ožiljcima, a ne bolnim ranama. I za to izlečenje dugujem veliku zahvalnost mojim čitaocima.”